Dragi Deda Mraze,
dugo ti nisam pisala. Toliko da više nisam ni sigurna da li sam ti ikad poslala pismo, a skoro da ni nema živih svedoka tog vremena. Čini mi se kao da je bilo u drugom životu. Skoro ništa nije isto, a ni tebe nema. Da li se možda vodiš parolom: ne pišu mi – neću ni ja njima? Ili ti je samo teško da se snađeš u ovom digitalnom dobu? Mora da je to u pitanju jer ovo prvo mi ne liči na tebe.
Na tebe mi liči sve što je u duhu tradicije, pa u skladu s tim i neke prave vrednosti, koje se polako zaboravljaju. Ti si jedna od retkih legendi koja uspešno odoleva zaboravu. Snaga naših misli je ogromna i dokle god si u njima – živiš.
Ove godine verovatno i tebi i Bogu stižu pisma u kojima je glavna želja da ova pandemija uskoro prestane. Sigurno imaš mnogo više posla nego inače zbog ove situacije. Ljudi će u većem broju biti kući i čekaće tebe ili Boga i neko novogodišnje čudo.
Kad i nada umre, to je jedino što nam ostane – da od vas poželimo ili molimo za čudo.
Ja imam samo jednu želju – da budemo zdravi koliko god je to moguće. I duhom i telom. Džaba nam puni džakovi poklona, ako to nemamo. I Nova godina i sva ova pisma, ako tebe nema.
Nadam se da te zdravlje kao i uvek dobro služi. Pa da ćeš i ove godine upregnuti irvase u sanke, da će se kao nekad zabeleti predeli poput tvoje kose i brade, a Rudolf će ti svojim nosićem obasjavati put. Zvončići će zvoniti dugo u noć, a mi ćemo kao nekad tebe čekati i misliti kako je ove godine sve moguće. Vreme čuda je onda kad mi snažno verujemo, a snaga naših misli je ogromna.
Poželi želju, pomisli nešto lepo
i neka zapršti bela staza.
Da u zdravlju dočekamo Novu godinu i Deda Mraza.
Autor: Sara Novković Tepšić
