Patnja ume da iznedri bisere. Skoro sam čitala kako nastaje biser. Znala sam da ga prave školjke, ali nisam znala da ga prave u „samoodbrani“. Naime, kada u njih dospe nešto što može da ih povredi, one to oblože sedefastom masom, koju luče. I tako od zalutalog zrna peska nastane biser.
Školjke su iznedrile nešto dragoceno, dok su se „branile“.
Patnja ume da iznedri bisere
Nije sve patnja, nekada smo samo tužni. Ali ako ta tuga predugo traje, onda možemo reći da patimo.
A kako nama uopšte mogu da služe takva stanja?
Mogu, jer nas umire i utišaju, pa konačno možemo čuti onaj skriveni deo nas, koji samo želi da se izrazi. Neretko ljudi baš u patnji otkriju ko su zaista. Kada, u želji da se izvuku iz svojih teških stanja, počnu da rade ono što ih raduje.
Ta stanja nemoći umeju i te kako da nas pokrenu na stvaranje. Čudno, ali samo se setite svih onih priča, nekih uspešnih, ostvarenih ljudi. Uglavnom su svi oni upravo iz stanja bezizlaza pokrenuli nešto svoje.
Patnja ume da iznedri bisere
Možemo unutar sebe pronaći dragocenosti, onda kada mislimo da smo nemoćni.
Uostalom, o tome nam govori i simbolika Vaskrsa. Nije li fascinantno da je najradosniji hrišćanski praznik proizašao iz najtužnijeg dana?
Uvek ima nešto što će nam dati snagu, onda kada mislimo da baš ništa ne možemo promeniti. Jer sve i da ne možemo promeniti ništa spolja, sebe uvek možemo, ako to želimo.
Patnja ume da iznedri bisere
Poput školjke, svako od nas ima neko „zrno peska“ koje ga žulja. Pitanje je samo prepoznajemo li u kom pravcu treba da usmerimo svoje resurse. I da li smo spremni da „obložimo“ te svoje rane, iz kojih će kasnije proizaći biseri.
Autor: Ana Milovanović
