Oprosti mala
Pre nekoliko godina, čitala sam o jednoj vežbi, koja se radi pred ogledalom. Prosto, staneš i gledaš sebe u oči. Ništa lakše, pomislih. Samo što tada nisam mogla da izdržim taj pogled. Ma ovo je glupo, pomislih.
Kopkala me ta „glupa“ vežba. Šta tu ima da ne mogu? Pa sam opet pokušala, malo uspešnije, jer sam se duže gledala. Hm…
Naredni put sam se rasplakala. Valjda što sam konačno videla sebe, a ne samo svoje lice i oči. Videla sam radosnu devojčicu, koja je jedva čekala da je primetim.
Kasnije je bilo baš lako i više mi nije bilo neprijatno. Čak sam se izvinila sebi što sam smatrala da je glupo da se tako ogledam, dok je zapravo trebalo malo da se vidim.
Pa sam tako zavolela i te prve borice, kao i „kučku“ između obrva od nesvesnog mrgođenja. I onu krivu dvojku, koju samo ja vidim, otkad su ti prokleti umnjaci izbili. Čak i one bubuljice kad preteram sa čokoladom ili majonezom. I kosu, koju sam toliko želela da ispravim, ne bih je menjala ni za kakve frizure.
Postadoh lepa sebi, konačno.
Razmišljala sam kasnije, koliko smo se to udaljili od sebe, ako sopstveni pogled ne možemo izdržati? No, nikad nije kasno da to promenimo, te da počnemo malo da se gledamo očima ljubavi.
Oprosti mala, moja devojčice, za sve godine kad te nisam primećivala. Oprosti za svaki put kad sam se ulepšavala pred ogledalom, potpuno ignorišući da vidim i tebe ispod slojeva. I oprosti za sve što si želela, a ja te razočarala. I za svaki put kad te nisam zaštitila, a trebalo je. Oprosti mi… Dalje ćemo zajedno. Sada si mi u oku.
Autor: Ana Milovanović
