Oprost ne bi trebalo nikoga da čeka. Davno sam pročitala da je Papa Jovan Pavle II oprostio svom atentatoru, koji je pucao u njega. To mi je tada zvučalo prilično šokantno. Kako možeš da oprostiš tako nešto?
Ali, oprost ne bi trebalo nikoga da čeka, shvatila sam godinama kasnije.
Najbolji opis mržnje, koji ujedno pokazuje i njenu besmislenost, kaže da kad mrziš nekoga, to je isto kao da si ti popio otrov, a čekaš da neko drugi umre! Teško da se može reći bolje od toga.
Nije nam uvek prijatno da oprostimo. Nekad smo baš povređeni, ljuti ili tužni. I imamo pravo na to! Ne možeš da se praviš da si previše duhovan, ako nisi, a ne moraš baš ni da glumiš Isusa.
Oprost ne bi trebalo nikoga da čeka
Treba imati meru i razumeti kako se osećaš. Ako si ljut, budi ljut! Dozvoli sebi i te manje društveno prihvatljive emocije. Samo pazi da ne ostaneš predugo u njima.
Oprost ne bi trebalo nikoga da čeka
Ne opraštaš ti drugima zbog njih, niti im neopraštanjem štetiš. Opraštaš zbog sebe i svog mira. U suprotnom biraš da iznova maltretiraš sebe, noseći taj gnev na svojim plećima.
Ako bismo se potrudili da najpre oprostimo sebi, lakše bismo oprostili i drugima. Jer često se branimo i bežimo od sebe, time što na druge prebacujemo odgovornost, kako ne bismo priznali da smo i mi negde pogrešili.
A oprost ne bi trebalo nikoga da čeka.
Lekovito je oprostiti, jer to isceljuje onaj ranjeni deo nas. Samo se seti otrova, sa početka priče. Koliko se dugo već truješ, a da ni ne znaš to?
Oprost je osnova, bez koje nema mirnog i sređenog života.
I nema tu previše izgovora. Ako zaista želiš da razumeš nečije postupke i oprostiš, potrudićeš se, a bogami i skloniti ego po strani.
A možda, na tom putu oprosta, shvatiš da zapravo nikome više ništa i ne zameraš.
Oprost ne bi trebalo nikoga da čeka
Nismo krivi što nismo znali bolje. Nisu krivi ni oni što su prema nama lošije postupali. Kao što grešiš ti, greše i drugi, a možda toga nisu ni svesni. Dok svako svoje „otrove“ u sebi nosi, iz svoje povređenosti povređuje druge.
Zato nemoj da te oprost čeka. Nemoj da ti duša pati. Oslobodi sebe! Oprosti svima onima za koje imaš samo reči osude.
Oprosti prvenstveno sebi sve ono za šta se kinjiš. Pokušaj da razumeš da je sve baš tako trebalo da bude. Možda posle drugima nećeš ni imati šta da oprostiš.
Autor: Ana Milovanović
