Ono što niste znali – Vladika Nikolaj Velimirović

Mnogo je verzija priča o životu Nikolaja, vladike i sveca. Jedni ga hvale i uzdižu, drugi napadaju i ponižavaju. Ipak, njegov trag, ostavljen kao u amanet narodu za sva vremena, prepričava se sa kolena na koleno.

Nikola Velimirović rođen je na Tucindan, 23. decembra 1880. po starom kalendaru, po novom 4. januara 1881. Od oca Dragomira i majke Katarine, rođene Filipović, oboje iz sela Lelića.

Sećajući se svog detinjstva, vladika je, mnogo godina kasnije, zapisao sledeće reči:

„ Uoči nedelje, kad bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bismo se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao na molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kad je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme napolju, u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili ded pop…

Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završila dubokim poklonom i glasnim Amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva, ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne nego što sam osećao u svim velikim crkvama sveta u Evropi i Americi… “

 Zadruga Velimirovića bila je u obavezi da u školu upiše bar jednog đaka iz porodice, pa je izbor pao na Nikolu. Nikola je osnovnu školu završio u manastiru Ćelije, blizu Lelića. Nakon osnovne škole, na nagovor učitelja, upisuje Valjevsku gimnaziju. O Nikolinoj predanosti znanju svedoče sećanja Nikolinog školskog druga,Boža Rankovića, zapisana u knjizi “Sveti Nikolaj Srpski” Milana D. Jankovića:

„U najvećoj jurnjavi u školskom dvorištu za onih kratki petnaest minuta odmora, stao bi kao mirno jagnje u ćošak i posmatrao urnebes. Ali, u učionici bio je uvek prvi.. Prvi bez takmičenja i naprezanja.“

Po završetku Gimnazije, Nikola se upisuje na Bogoslovsko učiteljsku školu u Beogradu.

Živeći u Beogradu u lošem smeštaju i sa nedovoljno novca, Nikola završava Bogosloviju kao jedan od najboljih đaka. Svoje prihode dopunjavao je radom na distribuciji „Hrišćanskog vesnika“ kod uticajnog i dobrostojećeg prote Alekse Ilića. Ljudi koji su se kod prote okupljali imali su veliki uticaj na mladog bogoslova. Svoje prve mladalačke i beskompromisne novinarske tekstove Nikola piše i objavljuje upravo u „Hrišćanskom glasniku“.

Prvo zaposlenje Nikolino bilo je u selu Dračiću, nedaleko od Valjeva, gde je radio kao učitelj. Nedugo zatim, Nikola uz pomoć svog dobrotvora, prote Alekse, dobija stipendiju za školovanje u inostranstvu. Iako je pravilo bilo da se sveštenici školuju u Rusiji, prijatelji su, kod kralja Petra, za Nikolu izdejstvovali stipendiju za studije na Starokatoličkom fakultetu u Bernu.

Po završenim diplomskim ispitima, Nikola je i doktorirao na temu „Vera apostola u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma apostolske crkve“. Po povratku u Beograd Nikola je bio uporan u pokušaju da u Ministarstvu osigura stipendiju i za nastavak studija – u Oksfordu. Pošto njegov trud nije urodio plodom, u pomoć mladom doktoru teologije ponovo priskaču prijatelji.

Nikola završava studije filozofije u Oksfordu, a doktorira u Ženevi, na francuskom jeziku. Tema: „ Filozofija Berklija“ .

 Kako je u knjizi “Sveti Nikolaj Srpski” Đakona Nenada i Anastasije Ilić navedeno, kralj je proti Aleksi rekao : „Spremamo se za veliku državu Jugoslaviju. Hoću da pošaljem na školovanje ljude koji će da budu vladike u novoj državi. Raspitaj se koja bi to deca bila.“ Prota mu je ne dvoumeći se odgovorio:“Jednog bih ti odmah mogao reći: Nikola Velimirović.“

Nikolino monašenje bilo je očekivano još iz perioda njegovog odlaska u inostranstvo. Ipak, događaji koji su bili vezani za teške bolesti koje je jedva preživeo, ubrzali su njegovu odluku. Naročito 1909. godine, kada je, sahranivši brata umrlog od dizenterije, i sam dobio tu opaku bolest. Pošto su prognoze lekara o Nikolinoj bolesti bile jako loše, Nikola je na takva upozorenja uglavnom govorio samo: Ako je moja služba Gospodu potrebna – On će me spasiti.“

Posle šest nedelja provedenih u bolnici, Nikola je potpuno zdrav otišao pravo u mitropoliju izjavivši da hoće i želi da ispuni obećanje o svom monašenju. Mitropolit Dimitrije uputio ga je u obližnji manastir Rakovicu gde je, posle dvonedeljnog iskušeništva, zamonašen 17. decembra 1909. godine.

Na postrigu je dobio ime Nikolaj.

Prvu besedu, kao tek rukopoloženi jeromonah, Nikolaj je držao oko Božića, u prepunoj Sabornoj crkvi u Beogradu. Beseda je trajala jedan sat. Novine su tada pisale : „Moćnim glasom, bez predaha, skamenjen kao statua monah je govorio. Među slušaocima i racionalisti i ateisti, bili su podjednako očarani, čak ushićeni.“

Kada je Nikolaj počeo da piše, njegovi radovi su naišli na takve pohvale da već njegove prve besede ulaze u antologije besedništva. U „Besedi o velikom imenu“ Nikolaj piše: „Bog, ova jedna reč sačinjava svu moju propoved. Kratka reč, no opsežan misao, magična moć…“ Kritičar Jovan Skerlić iako je hvalio Nikolajeva dela, govorio je da su ona opasna za omladinu jer zamenjuju „stvarnost“ verovanjima da su ideje i Božja ljubav osnovni zakon ovoga sveta. Tokom 1914. godine izlazi nova knjiga Nikolajevih beseda „Iznad greha i smrti“. U njoj su i reči:

„ Ništa u svetu ne čini čoveka tako ništavno malenim kao strah od smrti“.

Početkom balkanskog rata, 1912. godine, Nikola se kao suplent Bogoslovije svetog Save, odrekao svoje plate i ustupio je državi za vreme trajanja rata i krenuo sa vojskom na bojište. Učestvovao je u mnogim medicinskim i humanitarnim aktivnostima. Radio je i pri glavnom štabu srpske vojske, kao izaslanik Društva za pomoć postradalima u ratu. Sveti arhijerejski sabor je, 1913. godine, izabrao Nikolaja za episkopa Niške eparhije. Na opšte iznenađenje, Nikolaj odbija ovo mesto, pravdajući odluku svojim nezadovoljstvom opšteg stanja u crkvi.

Prvog dana mobilizacije 1914. godine, kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, jeromonah dr Nikolaj odlazi na Adu na Savi, i prve borbene redove u odbrani Beograda. U aprilu 1915. godine predsednik srpske Vlade Nikola Pašić šalje Nikolaja u Englesku radi propagande o Srbiji i srpskim borbama. U Londonu, gde nikog ne poznaje, odlazi u Hajd park gde umesto govora svira na svojoj fruli koju je kao dete poneo iz Lelića. Iznenađeni Englezi počeli su da se okupljaju oko Nikolaja, a on im je onda na odličnom engleskom održao govor o srpskoj borbi. Nikolaj je pored govora koje je držao na fakultetima, javnim skupovima i drugim mestima po Engleskoj i Americi, uspevao da objavi četiri knjige na engleskom jeziku. Za vreme svog boravka u inostranstvu upoznao je Mihaila Pupina, koji je o njemu srpskoj Vladi napisao:

„ Ono što je u srednjem veku učinio sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglosaksoncima“.

 O Nikolajevom velikom trudu za vreme rata govori i podatak da je generalu Milovanu Milovanoviću, načelnik engleske vojske doslovno rekao: „ Šta se vi toliko plašite, kada se za vas bore tri armije: vaša Armija, saveznička Armija i treća Armija – otac Nikolaj.“

 Još dok se Nikolaj nalazio u Engleskoj, Sveti arhijerejski sabor SPC ga je u martu 1919. godine postavio za episkopa Žičke eparhije. Iako je pokušao da i ovaj put odbije dodeljeno mesto, Nikolaj je bio primoran da ga prihvati. Za vreme svog boravka, kao episkopa, u Čačku i Žiči, Nikolaj otvara nekoliko domova za siročad, domove za stare i nemoćne, hranilišta..

Za vreme 1920. godine patrijarh Dimitrije razrešava Nikolaja dužnosti episkopa žičkog i postavlja ga za episkopa Ohridske eparhije. Skoro svi koji su poznavali Nikolaja tvrdili su da se njegovim odlaskom u Ohrid preokrenuo čitav njegov život. Od učenog religioznog mislioca, on postaje „mistični usamljenik“,„ohridski pustinjak“. Ljudi u Ohridu su ga voleli i poštovali. Zvali su ga prosto – Deda vladika. Okružen remek – delima stare crkvene umetnosti u izolovanom i mirnom Ohridu, Nikolaj je i sam napravio nekoliko remek dela, među kojima su najpoznatije čuvene „Molitve na jezeru“.

 Posle smrti patrijarha Dimitrija nasleđuje ga Varnava i dolazi do spajanja Ohridske i Bitoljske eparhije. U Bitolju, Nikolaj otvara Bogosloviju i dom za nezbrinutu decu. Za vreme njegovog boravka u sadašnjoj Makedoniji, izlaze i nove knjige: „Misli o dobru i zlu“,„Omilije“,„Vera obrazovanih ljudi“i druge. Godine 1935. vladika je dobio odlikovanje za zasluge zbog pomoći u uređenju nemačkog vojnog groblja iz Prvog svetskog rata. Ovo odlikovanje je jeromonah Vasilije Kostić iz Bitolja poneo u Srbiju. Upravo ovo odlikovanje je spasilo i život Nikolaju početkom Drugog svetskog rata.

Kada su Nemci  1939. godine okupirali Jugoslaviju, Nikolaj je poslat u manastir Ljubostinju. Iako se trudio da pomogne narodu koji je masovno stradao u Kruševcu i okolini, sve je bilo bez uspeha. Nemci su, u par navrata, na razne načine pokušavali da nateraju vladiku da utiče na srpski narod, kako bi ih privoleo na saradnju. Za vreme svog boravka u Ljubostinji, Nikolaj je znatno propao i omršao, izmučen stalnim ispitivanjima i utučen stradanjem svoga naroda. Među mnogim delima nastalim u Ljubostinji u tom periodu jeste i „Stoslov o ljubavi“. O njegovom boravku u Ljubostinji ostali su materijalni dokazi, poput sobe u kojoj je bio za vreme boravka u Ljubostinji. U toj sobi, dan danas, stoji njegov štap, kao i mantija koju je nosio i koja se pod ključem čuva kao najveća svetinja. U manastiru je, takođe sazidao spomenik u obliku krsta koji sve pve godine prkosi ratovima, nevremenu i godinama i stoji usrpavan i neokrnjen kao duh vladikin koji bdi nad manastirom. O svemu ovome svedoče i pisma koja je vladika pisao tadašnjoj Igumaniji Varvari.

Deo jednog pisma, pisanog u novembru 1943. godine, koje se čuva u manastiru, glasi: “Pazite i držite groblje u redu, jer je to velika svetinja, naročito u ovom vremenu. A moje mesto neka se čuva za mene. Vaš duhovni otac, deda vladika.”

Drugo pismo iz 1955. godine, koje nam je dato na uvid, prenosimo u celosti:

“Čestitoj Igumaniji Varvari i njenim sestricama, zlaticama. Od nas iz daleke zemlje pozdrav, od Boga blagoslov. Umolili smo upravu srpske crkve u Lakavani da pošalje avizu za šivaću mašinu koju smo Vam kupili. Prodavac mašine pozvaće Vas u Kragujevac, da Vam uruči istu, bez ikakvih Vaših troškova. Mašina je nova i prvoklasna. Na njoj se može šiti i sukno. Pa neka Vam je na korist , a nama za Vaše tople molitve. Kada primate, javite mi, da se i ja radujem kao što se radujem što lepo držite onu ćeliju i štap u njoj. Javite mi imena svih upokojenih sestara. Srdačan pozdrav svima poslušnim sestricama zlaticama, proti Savi Adžiji, Vaš đedić.”

Kroz ova pisma, se može videti, koliko je sam vladika bio privržen ovom manastiru u svemu u njemu. Što ne čudi, kada se pogleda njegov doprinos srpskoj Crkvi za sve godine njegovog života.

Jednu od priča, koje se u krajevima oko Ljubostinje prenose sa kolena na koleno, za iSerbia prenosi Igumanija ovog manastira: „ Jednom prilikom, došli su Nemci ranom zorom da vode vladiku u Kruševac na ispitivanje. Međutim, kada su polazili, džip kojim su došli nije hteo da upali. Mučili su se, ljutili, pa su osle nekog vremena prestali da pokušavaju. Videvši da su nemoćni, vladika je džip blagoslovio i očitao molitvu. Zatim je dao znak da mogu da pokušaju ponovo, i džip je upalio.“

To je samo još jedan od događaja zahvaljujući kojima su Nemci poštovali vladiku i donekle ga se bojali. Možda je upravo to, zajedno sa onim odlikovanjem, razlog zbog kojeg ga nisu odmah ubili.

Po rečima Igumanije, Nikolaj je bio izuzetno dobar prijatelj pokojnoj Igumaniji Varvari, i mnogo im je pomagao. Njegova želja bila je, da ga sahrane na manastirskom groblju. Zato je na želejnom mestu digao spomenik u obliku krsta, kao obećanje, da će ga to mesto čekati. Nikolaj se, takođe, navodi kao jedan od ktitora manastirskog konaka, o čemu svedoči i zapis uklesan na zidu samog konaka, na kojem piše:

“Sazida se ovaj Dom svete obitelji Ljubostinjske sa ostalim zdanjima novim, za vlade NJ. Veličanstva Kralja Petra II Karađorđevića, s blagoslovom Episkopa Žičkog Nikolaja Velimirovića, trudom i zalaganjem Arhimandrita Kalenićsko – Ljubostinjskog Nikona Lazarevića, sa bratstvom. Leta Gospodnjeg 1938.”

Nikolaj je, prema svedočenju Igumanije, bio jako blizak sa Arhimandritom Nikonom, koji je bio i savetnik Kralja Petra.

Početkom decembra 1942. Nemci su iz Ljubostinje u manastir Vojlovicu kod Pančeva sproveli Nikolaja zajedno sa njegovim sinovcem Jovanom i jeromonahom Vasilijem. Nedugo zatim pridružio im se i patrijarh Gavrilo. 1944. godine Nikolaj i Gavrilo prevezeni su u koncentracioni logor Dahau. Obojica izmučeni od gladi i robovanja smešteni su u logorsku bolnicu. Intervencije sa svih strana urodile su plodom i njih dvojica su iz logora upućeni na oporavak u Bavarskoj i Beču. Po završetku rata Nikolaj i Gavrilo odlaze za Englesku odakle se Gavrilo vraća u zemlju a Nikolaj, ozbiljno narušenog zdravlja, 1946. godine odlazi u Ameriku. U Americi je vladika služio na crkvenoslovenskom i engleskom, a propovedi je držao na srpskom a zatim na engleskom, da svi razumeju. Pri kraju svog života Nikolaj je često govorio „Kad izbije požar, kuća se ne gasi iznutra“, što je makar delimično objašnjavalo njegovu patnju za otadžbinom.

 Vladika je pisao  i propovedao do poslednjeg časa svog života. Upokojio se 18. marta 1956. godine u Manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji, na molitvi pred služenje liturgije. Njegove mošti danas počivaju u rodnom Leliću, u crkvi Svetog Nikolaja Miriklijskog Čudotvorca, koju je Nikolaj podigao kao svoju zadužbinu.

Vladika Nikolaj Velimirović proglašen je za sveca 19. maja 2003. godine odlukom SPC. Liturgija u čast njegovog proglašenja za sveca održana je u Hramu Svetog Save 24. maja iste godine. Proglašenje vladike Nikolaja Velimirovića za svetitelja pratili su sukobi mišljenja i mnoga, čak otvorena, iskazivanja ljubavi i mržnje. Za one koji su podržali njegovo kanonizovanje bila je to samo potvrda njegove vrednosti i želje same Crkve. Za druge, ipak, bio je „politički“ skandal. Iako je u „Molitvama na jezeru“ sveti vladika pisao „Blagoslovi, Gospode, neprijatelje moje“ , celog svog života bio je meta napada sa raznih strana. Činjenica, da ti napadi nisu prestali ni nakon njegove smrti, samo dokazuje da je što ga više napadaju njegova vrednost sve veća.

Autor: Danica Žunjanin

 

 

 

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Mentalno zdravlje je zaista važno

Mentalno zdravlje je zaista važno. Svakodnevno treba voditi računa...

Kako sreća izvire iz naših srca

Kako sreća izvire iz naših srca. Sreća koja dolazi...

Da li znate šta je Reumatoidni artritis?

Da li znate šta je Reumatoidni artritis? Povodom Svetskog...

Mekano testo preliveno slatkim sirupom

Mekano testo preliveno slatkim sirupom. Kineski brioš sa vanil...