Našli su se tog dana na mestu na kome ljubav počinje. Našli su se na dalekom mestu, na rubu sveta, sami on i ona.
Talasi su se razbijali o stene pod njima, šum vode je bio umirujuć i kroz te zvuke mogli su da naslute večnu ljubav između mora i stena koja traje od samog njihovog nastanka i trajaće do večnosti…
Tako bi bilo pusto i obično to more da ga stene ne upotpunjuju i tako bi bile neprimetne i same te stene da im more ne poklanja malo svojih čari…
I baš poput njih, ovo dvoje našli su se upravo tu, da jedno drugom poklanjaju ono najbolje od sebe i zajedno postaju još bolji i još lepši. Grlili su se nežno posmatrajući lepotu oko sebe, uživajući u svakom šumu vode, u mirisu prirode i u svakom zračku sunca.
Jer, njihova ljubav je bila i poput ljubavi između tog sunca i te prirode koja ih je okruživala… Da, baš onako kako sunce daje prirodi život, a ona mu svojom lepotom uzvraća – tako su se voleli on i ona. Grejali su jedno drugo, otapali zimu koja je pretila da im obuzme srca, cvetali i sijali samo kad su zajedno.
I znali su da će tako biti zauvek, da su neraskidive niti koje ih vežu, znali su da su suđeni jedno drugom kao more i stene, kao priroda i sunce… Kao vetar i grane koje tako snažno njiše, a one mu se prepuštaju potpuno…
Baš na kraju, ili ipak na početku, sveta… Baš tu gde sve počinje i gde se sve završava… Baš tu gde se ljube nebo i zemlja, kamen i voda, mirno i nemirno… Baš tu će se i njih dvoje sjediniti i obećati jedno drugom da će trajati, da će se voleti večno poput svega ovoga što ih okružuje.
Autor: Bojana Krkeljić
