ODLAZIM ODLAZIM
Odlazim! Večeras napuštam ovaj grad pun sećanja koja razdiru dušu, večeras okrećem leđa uspomenama koje bole. Znam, nastaviće da me progone kuda god da... ODLAZIM

Odlazim! Večeras napuštam ovaj grad pun sećanja koja razdiru dušu, večeras okrećem leđa uspomenama koje bole. Znam, nastaviće da me progone kuda god da krenem, ne mogu se sakriti od njih, ali čini mi se da će manje boleti negde daleko odavde.

Ovaj grad je previše naš da bih u njemu mogla da počnem sve ispočetka, previše te ima u ovim ulicama, u vazduhu… Da, previše te je da bih nastavila da živim kao da te nema, a znam da moram. Još na svakom koraku srećem neke prošle nas, neke demone prošlosti koji mi poremete sve planove i uznemire sva čula, još drhtim od straha da ću te negde ugledati dok se, istovremeno, nadam da ću te sresti. Ne, nemoguće je ovde nastaviti život jer, za mene, život u ovom gradu više ne postoji…

Zato odlazim noćas tihim koracima, da slučajno ne probudim one koji mirno spavaju, one za koje se ništa nije promenilo, u kojima još nije sve umrlo. Ne mogu mrtvi i živi pod istim nebom da koračaju, ne mogu da se razumeju, nisu to isti svetovi. Znam, pokušavala sam dugo, dugo… Trudila sam se da se uklopim u ovaj svet živih, stavljala osmeh koliko god da je bolelo, bila jaka dok se sve u meni lomilo… Nije moglo!

Ne može večno da se skriva bol, da se podnosi nepodnošljivo i da se trpi van svojih granica. Da, odlazim iz ovog našeg grada punog uspomena, ostavljam ga tebi da u njemu zasnivaš nove…

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *