Da li je ikad pravo vreme?
Da li imaš onaj osećaj u grudima, leptiriće u stomaku ili bilo kakav drugi pokazatelj da je baš sada pravo vreme?
Da mu priznaš da ga voliš, udaš se, rodiš decu. Da napustiš i loš brak i loš posao, poželiš bolji život i kreneš dalje. Da se posvetiš sebi i prestaneš da se daješ drugima do kosti.
Dok od tebe ostaje bleda senka onog što si nekad bila, svet ti deluje sve življe i šarenije. Kao ringišpil, a ti stojiš i posmatraš… Odavno ti više nije do vožnje. Nije to za tebe, misliš. A vreme stalno teče (iako mi ponekad želimo da ga zaustavimo). Tik-tak, tik-tak, a ti još uvek nepomična, dok se drugi voze na ringišpilu.
Hej, sasvim je u redu nekad zastati! Uzeti tajm-aut. Nekad će nam biti dodeljen i crveni karton. Bićemo izbačeni iz igre. Utakmica neće biti fer i biće gruba. Nikad nećemo razumeti. Ljutićemo se dugo i više nećemo znati ni na koga smo ljuti. Na sudiju, na život, na sebe, na sve.
Kako ne volim taj gorak ukus u ustima, da sa njim legnem i sa njim da se budim. Od puno ljutine na kraju ostane samo gorčina. Izgubimo osećaj za fino, za nijanse.
Oprosti sebi. Nikad neće biti bolje vreme. Oprosti. Što nisi bila bolja majka. Žena. Sestra.Prijatelj. Unuka. Ćerka. Što se još nisi udala. Što si se udala za pravog u pogrešno vreme. Što još nemaš decu. Što ih imaš, a ponekad se sakrivaš od njih u kupatilo. Što si dugo ćutala. Što si izrekla teške reči. Što se nisi više školovala. Što su ti obrazovanje i karijera prioritet.
Oprosti i njima. Možda nisu znali za bolje. Možda i jesu, ali ih je bilo baš briga za tebe. Nećeš razumeti. Svi smo različiti. Muškarci i žene, stari i mladi, dobri i loši, veliki i mali. Velik je onaj ko ume da oprosti.
Vreme stalno teče, kao krv u tvojim venama. Nikoga ne čeka. Budi učesnik u svom životu. Dosta si ga nemo posmatrala. Neka uzavri ta krv u tebi. Od nje si i mesa stvorena, ženo. Dosta je. Vreme je da senka bude rezervni igrač. Pošalji je na klupu, neka ona posmatra ringišpil. Ti kupi žeton i vozi se do jutra.
Oprosti. Za srećan život vreme je. Da se on tebi da do kosti.
Autor: Sara Novković Tepšić
