Očekivala sam mir, a nisam bila mirna. Očekivala sam osmeh, a nisam bila nasmejana. Očekivala sam slobodu, a vezana. Očekivala sam ljubav, a bila u strahu. Očekivala sam lakoću, a sama sebi teška. Ne ide.
Ne dobija se ono što ne daješ. Nepotpuno je, ako si i ti. Nedostojno, ako ne osećaš da ti pripada. Nemoguće, ako misliš da ne možeš. Dok mislimo da ide suprotno, zapravo samo treba da se pratimo. Da dajemo i kada uzimamo. Da stvaramo i kada rušimo. Da vedrimo kad nam vedrine treba. Da volimo kad nam ljubavi fali. Da razumemo ako želimo da nas shvate. Da praštamo i kad se osećamo krivim.
E, tek tada možeš da očekuješ to što želiš. Zar bi ti nekome dao ono što će se uludo potrošiti? Ili bi radije nekome za koga znaš da će uživati u tome. Valjda isto tako i život. Ne daje nam ono što ne umemo da iskoristimo. Kad bacamo, kad nam više nema vrednost, zar nam toga tada treba još?
Ne verujem da život prosuđuje o tome šta mi mislimo da nam treba, već samo isporučuje ono od čega možemo nesumnjivo postati „veći“. I neka, ne moramo sada o onome i onome što nema poentu i što vas je zabolelo, ili možda još uvek boli. Imalo je poentu. A to shvatite onda kada prestane da boli. Barem malo, barem deo, barem mrvu ste zbog toga ono što nikada ne biste mogli da se nije sve baš tako odigralo.
Autor: Ana Milovanović
