OBRATI PAŽNJU!

Šetajući gradom srela sam ljude koji fotografišu lepote moga grada. Tačno se vidi ko je meštanin a ko sa strane. Moji sugrađani uglavnom prolaze užurbano, s pogledom na dole, sa gomilom svojih tegobnih misli u glavi. Ne primećuju ništa, ne primećuju nikoga. Samo retki bace pogled oko sebe, pogledaju u sunčano nebo, ptice koje sleću pored fontane čekajući da im neko baci neku mrvicu. Samo nekolicina udahne miris proleća i nasmeši se detetu koje trčkala unaokolo. Ljudi sa strane stanu, gledaju, osluškuju, uživaju. Ne, ja ne krivim svoje sugrađane. Isti takvi su i ovi sa strane kad se vrate u svoje mesto. I lepo je kada putujemo, upoznajemo znamenitosti, kulturu, ljude. No zašto ne vidimo lepotu u našem gradu, našem selu, našoj ulici?

Šetajući dalje ugledala sam majku sa detetom. Maleni ima oko 5 godina i uporno majci nešto objašnjava i smeška se. Majka udubljena u mobilni telefon korača pored njega i baca mu povremeno osmeh u znak da ga sluša. A da li ga sluša? Ne. Njene misli nisu ni blizu tu. Obuzela me neka tuga. Gledajući svoju decu, vidim kako brzo rastu i ponekad bih volela vratiti vreme kada su bili bebe, kad su bili 2-3 godine, pa 5….To se vreme vratiti neće. Moramo biti toga svesni. Vreme prolazi. I čak i ako kažemo kako vreme ne postoji i kako je sve sada, mi ipak vidimo promene u deci, u nama…Vidimo kako oni rastu, kako mi dobijamo prve bore…

Većina ljudi prolazi kroz život kao da će živeti večno. U izvesnom smislu i hoće. Živeće naša duša večno. Ali u ovom telu samo određeno vreme. I niko od nas ne zna do kad i koliko. Zašto onda ne uživamo u njemu? Zbog čaga smo ogorčeni i fokusirani samo na brige i stvari koje nas muče? Zar ne vidimo lepotu u cvetu, suncu, mogućnostima oko nas?

Osvrnite se oko sebe i zagledajte se dobro. Videćete osmeh, radost, ljubav. Ima ih svuda ali ih treba naći. Kako? Tako što ćete obratiti pažnju na sve ono što želite u svom životu. Provodite što više vremena sa decom, slušajte ih, budite prisutni. Obratite pažnju na lepote oko sebe, na prijatelje. Dok koračate ulicama osvetite sebe u tom prostoru, nemojte nesvesno hodati.

Ne dozvolite da na kraju svog životnog puta zapitate sebe da li ste uopšte živeli ili je sve bio samo san!

Autor: Tijana Mihajlović