O čemu razmišljaš noću? O čemu razmišljaš noću?
Godinama mi se dešavalo da zaspim tek kad svane. Spavalo mi se, telo je bilo umorno ali oči su ostajale otvorene. Jedna za drugom,... O čemu razmišljaš noću?

Godinama mi se dešavalo da zaspim tek kad svane. Spavalo mi se, telo je bilo umorno ali oči su ostajale otvorene. Jedna za drugom, misli mi jurile kroz glavu, sve jedna gora od druge.

Ta  bujica počinjala je sasvim bezazleno. Ustajala bih da obiđem decu, pokrijem ih ako treba ( a uvek je trebalo), pustim mašinu, jeftina je struja…Onda bih uključila i bojler. Odmah se setila računa, legla, blenula u plafon i sabirala troškove…u najboljem slučaju bila sam na nuli…

Nabrajala bih sve ono što nisam stigla da završim tog dana…i sve ono što me očekuje sutra..pravila spiskove, planove, i nekako uvek skretala u prošlost. Pretumbavala sam je  s kraja na kraj – šta sam mogla drugačije?

A zamisli da sam tad ovako… A šta bi bilo da… Vraćala sam se korak po korak i nalazila sebi greške. Izmišljala sopstvenu krivicu tamo gde je nije bilo, pojačavala je gde je nađem u tragovima.

Nisam završila fakultet, udala sam se. A nije da nisam mogla, spremanje ispita je bilo zadovoljstvo, učila sam ono što me zanima. Sada bih imala bolji posao i mogla bih deci da priuštim toliko toga.

Mogla sam da odem i negde „vani“… Naučila bih jezik za par meseci. Što nisam spakovala jedan ranac, pasoš u ruke i otišla kad sam imala 20 godina, jedila sam se. Sad imam 35, kasno je, šaputala sam u mraku…

Tako misao po misao, do pola noći stigla bih do budućnosti. Šta ako narednih godina ništa ne promenim? Šta ako nikad ne kupim svoju kuću? Dokle ću da zarađujem samo za račune i hranu? Šta ako…

Konačno je nešto u meni kliknulo. Dosta mučenja sebe! Prošlost je takva kakva je, budućnost zavisi samo od mene. Današnji dan je prošao. Ništa više ne mogu da uradim. Dakle, obriši suze, odbaci brige – beskorisne su, ponavljala sam pred ogledalom.

Rešila sam da se aktiviram i promenim svoje navike. Malo po malo, dan po dan. Koliko god neverovatno zvučalo, te sitne promene izmenile su moj život iz korena.

 Uveče kad legnem, nateram sebe da se setim makar jedne stvari koju sam uradila kako treba. Uvek je nađem, koliko god sitna bila. Onda se setim i druge, treće i vidim koliko sam zapravo toga uradila.

 Evo danas sam sredila svoje recepte za kolače. Dan pre toga se nisam osećala najbolje i vrhunac moje produktivnosti bio je da macama očistim posip.Neka je. Ne dam više sebi da budem svoj najgori neprijatelj.

Naprotiv, biću podrška i tapšaću se po ramenu čak i kada je možda trebalo da uradim više, drugačije. Bolje. Jer – uradila sam najbolje što sam mogla u tom trenutku. To mora da mi bude dovoljno.

Negde sam pročitala da treba da uporedimo ponašanje prema sebi sa tim kako se ponašamo prema svojim prijateljicama. Trudim se da uvek budem tu za njih. Da im uzvratim pažnju, ljubav, svu pozitivnu energiju kojom me toliko velikodušno obasipaju.

Da verujem u njih kao što one u mene veruju. Da ih ohrabrim, opravdam, poguram kad zapne…Prema sebi umem da budem izuzetno neprijatna. Ima dana kad sam svoj najveći kritičar, kada ničim nisam zadovoljna.

Radim na tome. Želim da postanem svoja najbolja prijateljica. Da za sebe imam razumevanja kao za druge. Da i kada pogrešim, budem blaga prema sebi.

A kad se vrate negativne misli?

Hoće, vratiće se. Uvek su tu, u prikrajku, vrebaju trenutak moje slabosti. Srećom, naoružala sam se i ja nekim trikovima. Jednostavni su ali efikasni. Pomognu da se održim na površini i ne potonem.

Ustanem i skuvam sebi čaj koji volim, za početak. Umijem se mlakom vodom, očistim lice i namažem noćnu kremu. Udahnem duboko da osetim njen slatki miris višnje. Izađem na terasu i slušam noć. Prošetam kroz svoj iznajmljeni stan i setim se kako sam malo toga imala. Ispunim srce zahvalnošću.

Nasmešim se kad stanem ispred umetničke slike na zidu dnevne sobe. Uživam u njenoj raskoši kao i prvog dana. Pomilujem par knjiga na polici. Smestim mače u krevet pored sebe.

Svaki put kad se pojave nepotrebne brige, klimnem im glavom kao starom poznaniku i kažem – U redu, svesna sam vas ali vidite, ovo je prijatnije od vas!

Govorim istinu. Nisam se ulenjila zato što manje tražim od sebe. Naprotiv, opuštenija sam, produktivnija i ne gubim vreme u nepotrebnom lavirintu misli.  Kreativnija sam i ujutru se budim naspavana.
Svesno biram da mi dan lepo počne i da se tako i završi. Da kada se u tami uvučem pod prekrivač i spustim glavu na jastuk, uzdahnem od zadovoljstva i od zahvalnosti za sve dobro i sve lepo što mi je današnji dan doneo. Hvala Bogu, mnogo je toga. Mirno spavam. Laku noć!

Autor: Gordana D. Perić

 

 

 

 

 

 

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *