Nisu sve brige sveta tvoje. Skoro sam posmatrala neku situaciju, pokušavajući da doprinesem, da se ona reši. Kako sam vremenom naučila da pročitam između redova, ubrzo sam od te donkihotovske namere odustala. Jednostavno, nije bilo moje da se time bavim.
Nisu sve brige sveta tvoje
Kako sam oduvek bila buntovna, uživala sam da prkosim onima kod kojih sam osetila neiskrenost. Sve dok nisam shvatila da taj prkos samo mene troši. Morala sam da prigušim tu buntovnu stranu, barem u onim situacijama koje me se ne tiču.
Nisu sve brige sveta tvoje
Otreznila me, ali i zabolela činjenica da ne želi svako moju pomoć. Tačnije, ne želi pomoć uopšte. Lepše mu je u toj ulozi nemoći. Kažem lepše, polazeći od toga da neko to za sebe bira, mada znam da su ti izbori doneti nesvesno. No, to ne umanjuje činjenicu da je nekome u tome ipak „prijatnije“, samo zato što mu je poznato.
Nisu sve brige sveta tvoje
Koliko puta sam i sama bila u takvoj situaciji, nesposobna da uvidim da me upravo moji izbori bacaju u nemoć.
Ni najmanje ne žalim zbog toga, jer me sve to dovelo do tačke u kojoj sam sada. I iz koje mi sve ono od ranije deluje nepotpuno i haotično. Ali, to je tada bilo najbolje kako sam umela.
Nisu sve brige sveta tvoje
Pre nekoliko godina, kada sam pokušavala da rešim brigu koja nije bila moja, čula sam rečenicu: „Treba pustiti ljude da se uplaše i da sami odluče da situaciju reše.“
Na prvu mi je to delovalo grubo i žalosno. A zapravo nije. Neretko je to jedino što može pokrenuti onoga koga neke brige more.
Nisu sve brige sveta tvoje
Nije na tebi da određuješ težinu nečijeg života.
Ne umanjuj snagu drugih. Svi su dobili teret koji mogu da iznesu, a koji će im dati novu snagu, kao što su i tebi tvoji.
Ne mora baš svačiji tovar tebe da slomi. Dovoljne su ti tvoje težine.
Uvek možeš da budeš u blizini, dajući do znanja da si tu, ako im tvoja pomoć zatreba. Ali, ako nisi sposoban da nosiš teret, ne poturaj kičmu.
Autor: Ana Milovanović
Bravo!
Nisu sve brige sveta moje!