Te daleke 1966. godine britanski ambasador u Beogradu predložio je našem poznatom novinaru Pavlu Lukaču koji je bio prijatelj britanskog TV voditelja Erika Morlija, da organizujemo takmičenje za Miss Jugoslavije i pošaljemo predstavnicu na Miss sveta u Londonu. Nakon što su političari rekli istorijsko DA na takav predlog, naša zemlja je prvi put učestvovala na toj manifestaciji. Organizaciju ovdašnjeg takmičenja preuzeli su novinska kuća Politika i najpopularniji ženski nedeljnik Bazar, međutim glavna urednica Zorica Mutavdžić uopšte nije bila zadovoljna kandidatkinjama, pa se odlučila da našu predstavnicu potraži neformalno, na ulicama, što se ispostavilo kao dobra odluka jer je na Stradunu nabasala na curicu plavku krupnih okica i porculanske lepote. Nikicu Marinović maloletnu učenicu srednje ekonomske škole, iz tradicionalne i siromašne dubrovačke porodice. Ribara starog kći i domaćice majke. Drago i Perica Marinović bili su konzervativni roditelji, a Nikica patrijarhalno vaspitana, te je urednica jedva uspela da ih ubedi da je puste na takmičenje.
O njenoj lepoti nastala je i legenda: Pričalo se da je takva lepotica bisernog tena i zlatnih uvojaka mogla da se rodi samo u morskoj peni i da ju je otac izvukao mrežom iz mora jedne olujne noći.
Stoga ne čudi da se jugoslovenska Afrodita dugo snebivala da se skine u dvodelni kupaći kostim. Posle dugog ubeđivanja vlasnika licence za Mis sveta, ipak je popustila. U Londonu su je dočekali kao nekog sa druge planete, imali su predrasude prema zemljama iza „gvozdene zavese“, koje do tada nisu učestvovale na izboru za Miss. Iznenadilo ih je i zasenilo jedno milo biće koje je zračilo svim onim najplemenitijim.
„Za mene ljepota nikada nije bila samo fizička. Čovjek mora imati nešto u sebi, neku duhovnu vrijednost, nečim da zrači.“
Najlepša Evropljanka ponosno je prošetala Rojal Albert Holom, u zdanju koje je bilo spomenik ljubavi engleske kraljice Viktorije i njenog preminulog muža Alberta. Pobedu je odnela Indijka Reita Faria, na sveopšte nezadovoljstvo publike koja je bila rezignirana odlukom žirija, jer Nikica je bila viđena za pobednicu manifestacije čim se pojavila. Međutim, iza kulisa bivalo je jasno zašto je ishod bio takav. Indijka je trijumfovala jer jer je potpisala da će nakon pobede otpupovati u Vijetnam, u posetu američkim vojnicima koji su tamo slamali komunistički otpor, a Nikica nije želela da potpiše tu tačku u ugovoru. Od tog našeg prvog učešća do danas, a bilo ih je skoro 30, nijedna naša predstavnica nije ostvarila ovakav uspeh.
Nakon podviga na takmičenju za najlepšu ženu sveta, Nikica se iz Dubrovnika seli za Beograd. I tada naravno kreće sveopšta manija za njom, pozivi intervjuera, fotografa, naslovnice ukrašene njenim likom, besomučna udvaranja, ljubavna pisma, pitanja radoznalih tinejdžerki kojima je nesebično delila modne savete.
„Ljudi su od mene napravili famu. Govore o meni s toliko simpatija kao da sam mrtva. To zabrinjava, čak i vrijeđa. Prave od mene neku instituciju. A ja sam obična mlada žena i majka koja želi svoj mir i normalan život.“
Bila je manekenka Aleksandra Joksimovića, najuticajnijeg kreatora i modnog maga u zemlji. Kolika je tada bila njena popularnost bila govorila je i izjava Miše Kovača, kako jedino Nikica ima pravo da komentariše njegov stajling, na šta je ona skromno odgovorila:
„Jednom je Mišo Kovač rekao: „Jedna Nikica Marinović može da govori samo o mom oblačenju, ali ne i o mom pjevanju.“ Ja naprosto, smatram da ni o tome nisam mjerodavna govoriti. Ipak, često me na javnim nastupima mnogo toga bode u oči.“
Kao vrhunac svega usledio je poziv filmskog producenta Roberta Roselinija, Holivud bi joj bio pod nogama, ali ona ga je glatko odbila uz obrazloženja da nije talentovana za glumu. Onako nežna, porculanske lepote topila je na prestoničkim ulicama sve poznanike i prijatelje koji su je sretali. Najčešće ispred njenog butika koji je držala u Knez Mihailovoj, gde su dolazili samo da bi je videli, ne bi li se divili toj nestvarnoj lepoti. Ipak, prvi do njenog srca stigao je književnik i reditelj Vuk Vučo. Dobili su i sina Đorđa, međutim brak im je trajao manje od decenije. Nikica je po drugi put na ludi kamen stala sa čuvenim rediteljem Zdravkom Šotrom sa kojim je u bračnoj zajednici bila sve do ’80 godine prošlog veka i kome je rodila sina Marka.
Poslednje godine života provela je povučeno u svom beogradskom stanu, izolovala se od ljudi. Prekinula je kontakt čak i sa najboljim prijateljicama. Viđala je jedino psihijatre. Zatvorila se u sebe i bila je depresivna. Kažu da joj je nedostajao Dubrovnik. Tog kobnog novembra uzela je veliki broj tableta i bez oproštajnog pisma, jednostavno otišla…
Autor: Aleksa Ćelap
