Nije „ona“ ništa promenila

Ovog vikenda smo slavili dedin rođendan. Tradicionalno se tada okuplja naša familija u dedinom dvorištu, ipak su odatle potekli. On to ove godine baš nije očekivao. Iznenadili smo ga i do dolaska gostiju nije znao šta mu spremamo.

Skupila se dedina braća i sva njihova deca. Više da bismo se skupili, mada je deda ove godine duvao i svećice sa praunucima. Dva srebrna broja, osam i sedam, a samo on zna šta je sve stalo u godine između. Pevasmo mu pesmicu. Zasuziše mu oči, da l’ od sreće, il’ pomalo tuge? Ili što nikad nije duvao svećice? Nisam pitala…

Neobičan je taj protok života. I drugačije je svako to naše okupljanje. Nekih više nema, a neki novi su nam stigli u porodicu. Neki su nam se i rodili u ove dve – tri godine kad smo preskočili okupljanje. Preskočismo zbog „nje“ nevidljive, zaplašiše nas valjda.

Nekako je ovo sad bilo posebno druženje. Nema priči kraja. Poželeli smo se jedni drugih valjda. I života. Poželeli da se viđamo i lepim povodom. Ipak nam je onog mračnog svima preko glave.

I mislim se, ma nije „ona“ ništa promenila. Nije nas ugasila. Možda nas je samo naterala da više cenimo svoje i da se držimo zajedno. Biće da nas je i opametila, pa smo svi pomalo usporili. Čemu žurba, stići ćemo svuda gde treba. Sve dok imamo naše jato, dobro je. Imaće ko da nas uhvati kad nam se umore krila.