Ni duge nema bez kiše Ni duge nema bez kiše
Neki haotičan dan. Spremam ispit, kasnim, koncentracije nigde, a ni mira, kuća mi je puna gostiju. Ništa ne pomaže, ne mogu ni da spavam,... Ni duge nema bez kiše

Neki haotičan dan. Spremam ispit, kasnim, koncentracije nigde, a ni mira, kuća mi je puna gostiju. Ništa ne pomaže, ne mogu ni da spavam, iako sam rano ustala, niti sam za druženje sa njima. Osećam da mi energija pada, poklekla pod tenzijom i nervozom. Otvaram lap top, daj bar da pišem, to će mi ići sigurno. U tom trenutku obaram čašu, voda se prosipa po stolu, knjizi i lap topu. Skačem, uzimam fen, jer ne znam kako bolje da ga osušim. Ali, dok sam sušila, istopilo se par dugmića, tako da su se odvojili od tastature. Kakvu sam nemoć osetila, ljutnju i tugu. Plakala sam kao malo dete. Zašto lap top, pa čuvam ga dve godine već kao bebu, kao najveću dragocenost, a sada sam ga uništila, sve sam uništila, ja sve uništim. To su mi bile prve misli naravno i nisam mogla da se smirim. Pustila sam sebe da ti osećaji prođu kroz mene, a onda se pamet razbistrila. Pa hej, to je samo numerička tastatura, on i dalje radi, i dalje sve radi, nije uništeno. Moglo je biti gore, mogla si biti ti, pa to je samo tehnologija. Već mi je bilo lakše. Bilo mi je jasno da je to samo kap koja je prelila danima punjenu čašu. Jer sam danima imala uključen taj program „jadna ja, ne stižem ništa, opet ništa, kad ću uraditi bar nešto“. Zahvalila sam se što mi lap ipak radi i što se oštećeno može popraviti ili zameniti.

Opet nova lekcija za mene. Želela sam da spasim nešto, a zapravo sam mu nanela štetu. Pitam se da li sam tako postupala i sa ljudima? Koliko njih je ostalo sprženo zbog mene? Koliko puta sam ja ostala uništena zbog tuđih dobrih namera? Šta ako niko od nas i nema nameru da bilo koga povredi? Šta ako je svaka naša reakcija zapravo samo naš pokušaj da pružimo pomoć? Pa naša dobra namera u stvari samo napravi ranu. Funkcionišemo mi i dalje, ali imamo ožiljak. Puno ožiljaka, nečijih najboljih namera. Neće se svi složiti sa ovim, neki veruju da ljudi namerno povređuju i namerno napadaju jedni druge. Ali, šta mi znamo o tuđem poimanju dobrog? O tome šta oni smatraju da je dobro? I o tome kako su naučeni da čine dobro? Moja ishitrena reakcija nije mislila o mogućim posledicama, kao kad vidite da se zapalio šteker i hoćete vodom da ugasite. Znamo da je to van pameti, ali kad nas obuzme strah, često nismo baš pri pameti.

Gledam polivenu knjigu, deformisale joj se korice, ali joj voda nije mogla umanjiti vrednost. Kucam sada preko lap topa bez ikakvih problema. A i tu numeričku retko koristim, jer ima red brojeva iznad slova. Samo što bezveze izgleda taj oštećeni deo. Sve ipak ispade dobro, a u trenutku mi je stao svet. Glupo je,  znam, al me osećaj savladao, kao da je reč o živom biću. A on za mene i jeste živo biće, jer ja na njemu živo stvaram i meni su ove reči dovoljno žive. Ali više nisam tužna, verovatno bih bila da sam potisnula i progutala suze, da sam se pravila da je sve ok. Odavno sam naučila da to ne radim, jer nisam kolekcionar tuge. Dobrodošla je, ali je ne zadržavam i ne može da mi se bahati po životu. Može da me poseti kad treba, da mi ukaže na šta treba, da se umirim ako treba, da me nauči i da ide. Ne negiram je, pa nas dve tako brzo završimo „posao“. Mislim, brže nego kad je nisam prihvatala. I znate šta? Svaki put mi nacrta dugu, u znak zahvalnosti, kao posle kiše, pa sad čekam da vidim šta mi je to lepo spremila i kakvo me divno iznenađenje čeka. Kao u crtaćima, stala sam i čekam da mi sklizne jednorog. Pomalo sam luckasta, ne zamerite.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *