NEŽELJENA NEŽELJENA
Ostavili su je samu, malu, tek rođenu… Negde daleko od grada u kom je trebalo da odrasta, da bude sa svojom porodicom, da se... NEŽELJENA

Ostavili su je samu, malu, tek rođenu… Negde daleko od grada u kom je trebalo da odrasta, da bude sa svojom porodicom, da se druži sa vršnjacima. Ostavili su je oni čiji je plod ljubavi i bila! Nisu je želeli, nije im bila u planu, tek tako im se desila… I kao da je ona bila kriva, kao da im je svojim nastankom prouzrokovala sve nesreće i tuge ovog sveta – ostavili su je.

Srećom, našli su je neki dobri ljudi, slučajni prolaznici koji nisu imali tu sreću da njihova ljubav bude krunisana detetom. I pružili su joj svu ljubav ovog sveta, sve što joj je ikada bilo potrebno – oni, čiju krv nije nosila, koji nisu znali ni kad, ni gde je začeta, ni ko su joj, zaista, bili roditelji.

Tek tako su je prihvatili u svoj dom i odrastala je kao srećno dete. Vremenom, saznajući istinu koju je bilo neizbežno da sazna, možda i nije bila više toliko srećna. Neprestano se pitala u čemu je njena greška i ko su ti ljudi koji su je tako hladno odbacili, kao da je kamen o koji su se spotakli i kog su želeli da se reše. Običan tvrdi, hladni kamen koji uzrokuje nesreće na putu kada se ljudi, svojom ne videći ga, spotaknu o njega. Onda im je kamen kriv, uhvate ga i bace ga što dalje kako bi ga negde progutalo vreme ili neke nepogode… ili makar kako bi postao tuđa briga.

Baš tako se osećala i ona, neželjena, tek tako došla na ovaj svet i prepuštena sudbini – da je raskomadaju divlje zveri ili pronađu dobri ljudi. Imala je sreće! I sada im je bila mnogo zahvalna, znala je da su oni njeni anđeli čuvari, ali nije prestajala da razmišlja i o onim drugima, onima koji su zamalo ugasili njen život koji je tek počeo. Pitala se misle li nekada o njoj? Brine li ih njena sudbina?

Nije nalazila odgovore. Nikada ih nije pronašla i morala je da se pomiri sa tim da verovatno nikada i neće. Nastavila je da živi od mora ljubavi koju je dobijala i koju je pružala. Znala je da je ovaj i ovakav put, kakav god bio, ipak njen. Ona mora koračati njime, mora igrati kartama koje su joj dodeljene. I, u suštini, one nisu bile toliko loše – otišla je tamo gde je bila ljubav, a ljubav je sve što je potrebno čoveku da preživi. Znala je to, bila je živi dokaz za to, ona – neželjena i željena, ona – za nekoga kazna, a za nekoga blagoslov.

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *