Nevidljivi tragovi Nevidljivi tragovi
Volim da budem deo nečijeg osmeha, volim da izazivam osmehe i volim nasmejane ljude. Sve ćešće mi se dešava da se onako usput nasmejem... Nevidljivi tragovi

Volim da budem deo nečijeg osmeha, volim da izazivam osmehe i volim nasmejane ljude. Sve ćešće mi se dešava da se onako usput nasmejem prolazniku i bude obostrano. Nekada i oni meni prvi i tada znam da još ima života u ljudima, pored svih “ludila” koja nam pomeraju tlo.

Volim i da udelim kompliment, naročito ženama. Iako nekima bude neprijatno u početku, znam da im prija, njihov osmeh mi to kaže.

Volim da se zahvalim i za najmanju sitnicu, kao i za nešto krupnije, jer mi je svakako značilo. A i njima je, jer kada znaš da si nekome pomogao odmah ti je lepo.

Jeste da je sve to oku nevidljivo, ali svakako da dodaje boju u naše dane. A ne košta nas ništa. Barem će u ovim predstojećim hladnim danima svakako da prija po koja topla reč i još topliji osmeh.

Ne treba mi neki poseban razlog da bih tako nekome “zasladila” dan. Makar to bio i potpuni stranac, možda će i sam poželeti da “prosledi dalje”. Kao u onom filmu, kada nešto uradite za drugoga, a taj opet za nekog drugoga, a ne nužno vama nazad. Svakako će vas ponovo stići neki novi krug dobrih dela. Nadam se da vam neće promaći i da ćete ga nastaviti.

Verujem u dobro i ima ga još svuda. Koliko god delovalo sumorno, neki tračak se promoli. Nisu ljudi zaboravili na dobrotu, samo često ne stižu da je primete, a šteta bi bilo da je zamenimo za žaljenje.

Nije teško biti ljubazan. A tako je malo potrebno da nam bude prijatno. Mnogo bismo stvari promenili na bolje samo kada bismo izabrali razumevanje pre nego osudu. Izbori su svakako na nama, pa kako je kome volja. Što se mene tiče, ja ću i dalje da širim osmehe.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *