Nemojte mi o težini života, gledam ja u one koji su i od života „teži“. Čuli ste, verovatno, kada kažu: „Ma on ni u šta ne veruje“. Tako olako to izgovaramo, insinuirajući da taj neko nije religiozan. Zapravo, religija i vera ne moraju nužno ići zajedno, jer ama baš svako veruje u nešto.
Smatram da ne treba raspravljati ko je više verujući. Time se bave dokoni i površni ljudi, koji su, neretko, spremni da osude one koji veruju u nešto drugo.
Nego, ostaviću religije po strani, a mislim da se iz svake može mnogo naučiti. Ali, šta ćemo sa svim onim idolima današnjice, u koje mase veruju i kojima se „klanjaju“?
Idoli bi trebalo da budu oni koji nam svojim ponašanjem i delovanjem pokazuju kako da budemo dobri ljudi. Koji utiču i podstiču nas da gradimo sebe, da se trudimo, i da, kroz ono što volimo da radimo, nižemo uspehe.
Nemojte mi o težini života, gledam ja u one koji su i od života „teži“
Nikada nisam imala idole, tamo negde, jer ga imam pred očima. I mogla bih vam pisati danima o njemu i svemu što sam od njega naučila. I učim još uvek, od mog dede.
Te tako, naučih da nema tog straha sa kojim se ne možeš suočiti. Da nema te tuge od koje možeš umreti. I da nema tog rada koji te može slomiti.
Kao i da sve neprilike možeš odbolovati, ako imaš nesalomivu snagu volje. Jer nema te okolnosti koja te može slomiti, sve dok ti duh nije slomljen.
Naučih tako i da je svaka nemoć prolazna, i da se svaka rana može zaceliti. Ali i da vreme ne znači ništa, osim što je dobar saveznik u prolaznosti i smanjenju bola.
Od mog idola sam naučila kako su vedar duh i humor lekoviti, ma kolika da je tama. Čak i ono, da se sekiram „samo petnaest minuta“. Jer kako on kaže, ako može da se reši, može, ako ne može, svakako ga neću ni brigom rešiti.
Pokazao mi je da nema tog mraka koji može da ugasi svetlost, koju nosimo u sebi. I da nas ne definišu naši gubici. Jer, zapravo, ne možeš čoveku ništa oduzeti, zato što mu ništa i ne pripada.
I zato, nemojte meni govoriti o težini života i da nešto ne mogu. Gledala sam ja u one koji su i od života „teži“. Gledam i dalje, srećom.
Autor: Ana Milovanović
