Nemoj da izgoriš Nemoj da izgoriš
Napolju vrelina, biće da ovo leto “obećava”. A ja vrućinu baš i ne volim, naročito mi ne prija za miran san. Iako sam rođena... Nemoj da izgoriš

Napolju vrelina, biće da ovo leto “obećava”. A ja vrućinu baš i ne volim, naročito mi ne prija za miran san. Iako sam rođena na samom početku leta, više mi prija hladnije vreme. A nije da leto ne volim, samo eto, po zimi teže “izgorim”. Osetljiva mi koža, a i biće, pa gledam da se zaštitim.

Odlazila sam, da ne bih “pregorela”. Vraćala sam se ako mi “koža” dopusti. Nekada u bolje, nekad baš i ne. Ali svaki put u drugačije. A možda sam samo drugačija bila ja. Percepcija je čudna, može da te oduševi onim što ne vidiš, ali i da te “sroza” istinom, zavisi kako biraš.

Sklona sam da zaboravim razloge mog odlaska i da se vraćam s novom nadom. Jer ako ne mogu da pamtim lepo, onda neću nikako. A mi rakovi pamtimo i previše. Mada, ne zaboravljam baš sve ono manje lepo, čisto da imam neki “zaštitni faktor”.

Ne verujem da bilo ko odlazi ako mu je prijatno. I ako je uzvraćeno, po bilo kom osnovu. Odlazi se kada postane preteško i kada izgubiš ono “zašto” koje te vodilo na početku.

Znamo da život nije uvek lagan. Često će nas zaboleti nepravda, koju sa sobom nosi svaki gram pravde. Jer život u svemu pravi balans, pa kako nam se zalomi. Isto tako, istina je i da smemo da se ljutimo kad ne razumemo, ali da opet, bar mrvicu treba da se radujemo jer smo tu i dobro smo. Svako na svoj način i u skladu sa svojom dušom.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *