Napolju vrelina, biće da ovo leto „obećava“. A ja vrućinu baš i ne volim, naročito mi ne prija za miran san. Iako sam rođena na samom početku leta, više mi prija hladnije vreme. A nije da leto ne volim, samo eto, po zimi teže „izgorim“. Osetljiva mi koža, a i biće, pa gledam da se zaštitim.
Odlazila sam, da ne bih „pregorela“. Vraćala sam se ako mi „koža“ dopusti. Nekada u bolje, nekad baš i ne. Ali svaki put u drugačije. A možda sam samo drugačija bila ja. Percepcija je čudna, može da te oduševi onim što ne vidiš, ali i da te „sroza“ istinom, zavisi kako biraš.
Sklona sam da zaboravim razloge mog odlaska i da se vraćam s novom nadom. Jer ako ne mogu da pamtim lepo, onda neću nikako. A mi rakovi pamtimo i previše. Mada, ne zaboravljam baš sve ono manje lepo, čisto da imam neki „zaštitni faktor“.
Ne verujem da bilo ko odlazi ako mu je prijatno. I ako je uzvraćeno, po bilo kom osnovu. Odlazi se kada postane preteško i kada izgubiš ono „zašto“ koje te vodilo na početku.
Znamo da život nije uvek lagan. Često će nas zaboleti nepravda, koju sa sobom nosi svaki gram pravde. Jer život u svemu pravi balans, pa kako nam se zalomi. Isto tako, istina je i da smemo da se ljutimo kad ne razumemo, ali da opet, bar mrvicu treba da se radujemo jer smo tu i dobro smo. Svako na svoj način i u skladu sa svojom dušom.
Autor: Ana Milovanović
