Sretoh malopre jednu dragu poznanicu. Obe s kesama i kišobranima, a širokih osmeha. Zaista mi je taj susret upotpunio već veseo dan. Jer kiša odavno ne utiče na moje vreme.
Šta nam to tačno smeta kad je tmurno napolju? Da li ona tmina u nama? Kako se uopšte probudi mrzovolja, osim ako je u sebi ne nosimo? Nije nama kiša kriva. A ni sunce, niti duga. To su normalni procesi, a u kontekst smo ih mi ubacili.
Ne postoji ta oluja koja je jača od stabilnosti koju osećamo. I ne postoji kiša koja će naružiti kosu, sve dok lice sija. Ne plašite se kiše. Ako su u vama, one vaše, već ispadale. I očekujte ogromnu dugu, mora doći.
„Kad je dan tmuran, budi nečije sunce.“
Ma, koliko god da je mračno van, ti obasjavaj horizont. Mene je obasjala ona. Verujem da sam i ja nju. Nosile smo kišobrane, a bile „namerno“ nasmejane.
Nema kiša ama baš ništa sa tim.
Autor: Ana Milovanović