Ne živi u strepnji

Kad sam polagala vožnju, mislila sam da je to nešto najstresnije, za mene. Položih iz trećeg puta, a da nisam tad, ko zna da l’ bih taj četvrti put i izašla. Jer kad se strah umeša, svako znanje je upitno.

Nakon toga, imala sam mnogo stresnijih ispita. I izlazila sam na neke više puta. No, moje razmišljanje se promenilo, iako je stres svaki put bio prisutan.

Citiraću i sada Emili Nagoski: „Suština nije u tome kako se osećate. Suština je u tome kako reagujete na svoja osećanja.“

Rekla bih da niko nije imun na stres, jedino je razlika u našim pogledima na njega.

Neminovno je da će straha biti, naročito u okolnostima koje nam nisu poznate. Ali to nije znak da nešto ne radimo dobro, ili da ne treba, već da se usudimo uprkos njemu. I uprkos stresu, koji ga prati.

Ne znam da li postoji život bez stresa. Niti sam upoznala one, koje baš ništa ne „muči“. Samo što se svako bori na svom frontu, kroz drugačija iskustva i životne teme.

Možda ne znamo sa čime ćemo se suočiti sutra, ali ne treba ni da živimo u strepnji. Kakva nam je to onda vera? To je samo iščekivanje lošeg.

Možda, za promenu, da počnemo da se radujemo unapred? Da iščekujemo sve ono lepo što ide ka nama? Jer briga i strepnja nas neće spasiti od onog što ne želimo. A vera, da nam nakon svega teškog sledi nešto lepo, svakako će nam olakšati i one tmurne dane.