Ne moraš da ćutiš i trpiš Ne moraš da ćutiš i trpiš
25. novembra se obeležavao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i taj dan se tu i tamo priča o tome. Nedovoljno. O nasilju... Ne moraš da ćutiš i trpiš

25. novembra se obeležavao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i taj dan se tu i tamo priča o tome. Nedovoljno. O nasilju se malo priča. Mnogo se strada.

Da li si ti žrtva nasilja? Da li poznaješ nekoga ko jeste?

Nemoj da zatvaraš oči pred sobom i pred drugima. Naše oči imaju još toliko toga da vide…

Ispričaću ti priču o jednoj ženi, koja može da bude bilo koja od nas.

Zvaćemo je Svetlana.

Svetlana je bila lepa i mlada žena. Obrazovana. Uvek je bila najbolji đak. Volela je da čita, da slika, da svira klavir… Imala je dobre drugarice i dobro srce. Volela je život, ali samo onaj van svoje kuće.

Otac joj je bio notorni alkoholičar i nasilnik. Uvek ljut i ćutljiv osim kad pretera sa rakijom, pa onda pretera i sa salvom uvreda i batina. Majka domaćica, tiha, mirna i više nalik na senku nego na ženu.

-On je takav, govorila je.
-Takvi su mu bili i otac i deda i svi po toj liniji. Pa on bi umro da mu nema te rakije. To je njima u genima, Svetlana. Neko ne može bez žene, a on eto bez te rakije, pokušavala je na silu da se nasmeje, da svoj crni život pretvori u crni humor. Videla od drugih žena.

-Ima i gorih, pa moj Pero je zlato naspram onog Branka. Taj se i kocka i pije i puši i ništa ne radi. Nadi slomio ruku prošli mesec. A pričaju po selu i da se zaljubio u onu konobaricu i da nju ne bije uopšte. Kakve li je ta magije bacila na njega, pa je ne bije, da mi je znati…

-Što ga ne ostaviš, majko?,
preklinjala je Svetlana, a odgovor je uvek bio isti.

-Ma gde sad da idem, dete, u ovim godinama. I Branko stari i nije više zdrav. Ko će mu skuvati, spremiti, on ništa od toga ne zna. Nije on baš tako loš, ima i gorih. Kad se setim kako me je prihvatio kad sam pobegla od oca… To mu nikad neću zaboraviti. Mora se, dete, nešto i istrpeti u životu.

Svetlana je našla posao i njega i otišla od kuće. Prihvatio ju je. Nije on baš tako loš, ima i gorih. Kod oca se ne vraća.
-Mora se nešto i istrpeti, kaže, kad je drugarice pitaju zašto ga ne ostavi.

Svetlana sve manje voli i sebe i život. Onakva žena, ej! A sada samo njena senka…

Ne moraš da trpiš nasilje.
Ne moraš da ćutiš.
Možeš da prekineš taj začarani krug. Zbog Svetlane, tvoje majke, ćerke i celog nežnijeg pola…
Zbog sebe. 🧡

Autor: Sara Novković Tepšić

 

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *