Naše putašestvije dan 1. Juče sam vam pisala o brzinskoj organizaciji i pakovanju svega mogućeg za samo par sati, jer idemo na odmor. Danas vam nastavljam našu sagu o tome šta se dešava na našem putašestviju.
Elem, probudih se jutros dosta rano i odlučiš da se vratim da još malo odspavam. Ali… Čoveče, kada sam otvorila oči videla sam da je prošlo 10h. Bukvalno sam se lupila rukom po čelu i kao oparena ustala iz kreveta. Sledi jutarnja rutina: otvaranje prozora širom, nameštanje kreveta, tuširanje, nega lica, pranje zuba, pisanje zahvalnosti… I jbg ode skoro 2 sata samo na to. A gde su doručak i kafa? Gde je to da ubacimo još po par stvari u kofer? Došlo mi je da sednem i da plačem.
Naše putašestvije dan 1.
Ali, kao što juče napisah tekst MI SMO NAJBOLJI TIM! Setim se da imam najboljeg supruga na svetu i da uvek mogu da se oslonim na njega. Znam da iz ovih tekstova verovatno deluje da ja po ceo dan ležim, a on uskače kada je potrebno… pa skoro da je tako… hahahaha… Šalim se malo. Naravno da nije tako. Jednostavno mi smo navikli da sve što možemo odradimo timski i da ne gledamo ko je koliko uradio i ko je šta uradio. I stavrno sam ponosna na to. A uskoro ću vam napisati i tekst o tome kako izgleda jedan moj dan (obećanje sebi i vama!)
Na brzaka odvajam još par stvari za negu, obuću koju nosimo na put i ono što ćemo da obujemo tokom puta i brzinski dajem suprugu instrukcije šta je još potrebno spakovati u kofere i gde se to nalazi. Stavljam lonče za kafu na šporet i uzimam parče pite sa mesom koju mi je donela sverkva. Živela meni ona sto godina!
Dok doručak privodim kraju vri voda u lončetu. Zakuvavam nam kafu i iznosim na terasu. Na brzaka proveravam da li je sve ubačeno u kofere i osetih olakšanje kada videh da jeste. Ipak smo mi najbolji tim.
Naše putašestvije dan 1.
Bože, pa mi nosimo 2 velika kofera i jedan mali dečiji plus 2 cegera. Kao da idemo u Zanzibar, a ne 6 dana u Soko Banju. Letovanje na planinama i u banjama je posebna priča, koju ću vam takođe jednom ispričati. Nagovestiću samo da je to moja ideja, i da to iskukam svake godine, jer ne volim more.
Nego da se vratimo na našu priču. Ispijamo kafu na terasi, lepo je vreme, srećni smo i raspoloženi i ja sam zahvalna Bogu na svemu što imam. Na ovom divnom danu, na predivnom suprugu, na divnoj ćerki, na predobroj svekrvi, na našem malom porodičnom odmoru…
Kada smo stigli ljubazna gazdarica na s je dočekala sa kafom, kislemom vodom i sokovima. Pa ko šta voli, nek izvoli. Uživali smo u kafi na svežem vazduhu i upijali svaki šum i svaki naš smeh.
Na redu je došao i ručak, pa odmor, a onda i raspakivanje. Svako je bio zadužen da raspakivanje svojih stvari. Malo sam odmorila od ručka i krenula sa raspakivanjem. Priznajem da me je mrzelo, posebno jer su se oni izležavali, ali nisam odustala i raspakovala sam sve svoje stvari. Onda sam prilegla i uživala u prizoru lepo sređene sobe.
Naše putašestvije dan 1.
Nakon toga na red je došla šetnja, a eni su se nenormalno jeli kolači. Seli smo u prvi kafić i ja sam naravno uzela čiz kejk (obožavam taj kolač uvek i zauvek!) Onda ponovo šetnja kako bismo potrošili kalorije hehehe…
Došao je na red i zabavni par za Minu. Sve ono što deca vole možete naći baš u Sokobanji. Od mumbausa (namerno ovako pišem hahaha), preko raznoraznih ringišpila, vožnji kolcima, ljuljaškama, kućicama za penjanje… E, tu sam se odmorila u hladnu jedne klupice, dok je ona uživala u igri. Volim svoju porodicu više od svega. I volim način na koji funkcionišemo.
Povratak kući značio je laganu večeru i uživanje na terasi. Ma predivan dan. I sada do se oni raspakuju (ja sam bila vredna), ja imam vreme samo za sebe i pišem ovaj tekst.
Jedva čekam sutrašnji dan isplaniran sa prepuno novih pustolovina i avantura, ako nas posluži vreme. Do sutrašnjeg dana šaljem vam veliki zagrljaj.
Autor: Lidija Gajić
