Često se vodi polemika oko toga da li neki rad koji nije opipljiv, kao što je npr. rad sa energijom i sl. treba naplatiti ili ne. Verovali ili ne, u životu se sve vrti oko naplate. A evo i zašto.
Uloga spasitelja koju sam godinama igrala dovela me je do ove spoznaje. Od malih nogu sam volela pomagati drugima i najveća nagrada mi je kada nekome moja pomoć zaista pomogne. Nečija sreća je uvek bila i moja sreća. Kasnije kroz život to se nastavilo. Pre četiri godine, kada sam se inicirala u Reiki mislila sam da će to biti nešto što ću koristiti samo za sebe i svoju porodicu. No život je za mene imao drugi plan. Nekako se namestilo da sam počela raditi tretmane i drugima, počela sam snimati videa, pisati tekstove i na neki način pokušavala ponovo pomagati i spašavati sve one koji su se davili u svojoj imaginarnoj nemoći. Ispunjenje koje je dolazilo nakon svakog komentara i reči zahvalnosti ne može se opisati. Osećala sam se kao da spašavm planetu i celo čovečanstvo jer želim da svi ljudi budu srećni, da im bude bolje, da se smeju i raduju.
No vremenom postajalo je sve više „normalno“ da svakome odradim tretman besplatno jer sam kako kažu „dobra duša“ a oni namju da plate. Normalno je bilo i da poklonim tretman ili program. Počelo je da se podrazumeva i da ću odgovoriti veoma kulturno i opširno na svaki vapaj u inbox-u čak i kad žurim i imam svoje obaveze. To je uključivalo i prepiske koje su trajale i satima. A znamo koliko life-coaching košta zar ne? Ali svo vreme mi je u glavi bilo kako ja želim da pomognem. Prosto mi je bilo neprijatno i da spomenem da to nešto košta. Pitala sam se zašto ljudi ne pokušaju, odustaju, neće da se suoče sa sobom? Sve im je na tacni a neće. Sve je to počelo da me iscrpljuje i što sam više to radila, bila sam umornija i nezadovoljnija. Zašto?
Zato što sam igrala ulogu koja mi ne pripada! Mislila sam da sam spasitelj a oni nisu hteli biti spašeni. Hteli su moju energiju. A ja sam im je dala.
Ja nisam spasitelj niti ikoga mogu spasiti. Dajući sebe bezrezervno, ostajala sam bez svojih delića duše. A uz to sam i sve te ljude ubedila da su u pravu što misle da nešto nemaju i ne mogu da plate. Uz taj način razmišljanja nikada neće ni imati. Provešće život u samosažaljenju a neće mrdnuti malim prstom da bilo šta promene.
A onda sam osvestila da većina ljudi sve ono što dobije besplatno ne cene. Zapitajte se i sami. Ako ste uplatitli mesec dana u teretani, ići ćete na treninge. Ako su vam poklonili jedan mesec besplatno, možda ćete i otići a možda i ne. Reći ćete: „Pa i onako nisam platio/la. Nema veze.“ Poklanjajući ljudima šaljemo poruku da nemaju, da su siromašni ili da to nešto što im poklanjamo ne vredi. Jer da vredi naplatili bi debelo. To je prosto ljudska filozofija.
Zatim sam se upitala koliko sam ja lično novca uložila u svoju edukaciju (jer nije mi palo s neba), koliko sam vremena utrošila učeći i koliko vremena utrošim dok odradim tretmane i odgovorim na svaku poruku i dam savet. Koliko truda, znanja, vremena i energije sam uložila u svoje programe. A svi smo čuli za izreku „Vreme je novac“. Kada sam na taj način posložila stvari shvatila sam da je moja uloga da inspirišem ljude da krenu da rade na sebi, da im budem vetar u leđa i naravno po svom osećaju i nahođenju i poklonim nekome nešto ako smatram da je to u skladu sa mojojm dušom. Nisam pozvana da spašavam, pogotovo one koji ne žele biti spašeni. I upitala sam se zašto bi ja davala sve od sebe da nekome pomognem ako taj neko ne želi uložiti niti najmanji deo sebe? Ako taj neko ne želi promenu, zašto je meni ona toliko bitna? Mislila sam da sam bolji čovek ako sebe celu dam. A u svemu tome sam sebe izgubila.
Vratila sam se sebi. Počela sam više vrednovati sebe, svoj rad i svoje vreme. I dalje sam tu za sve one koji zaista žele istupiti i zagaziti u blato do kolena kako bi nakon toga ubirali plodove svoga rada. Tu sam za sve one koji će dati sve od sebe da izađu iz zone komfora ma koliko u početku bilo teško. Dajem 100% sebe za sve koji daju isto za uzvrat.
I kao što rekoh na početku, sve se u životu vrti oko naplate. Ako ne naplatiš ti, biće ti naplaćeno. Na ovaj ili onaj način. Zato vrednujte sebe i svoj rad, svoje vreme. Ne trošite se na one koji ne žele pomoć. Kada budu spremni znaćete. Tada budite uz njih. Za sada ih ostavite na miru. Tako im činite uslugu. Sačekajte da budu spremni dati svoj doprinos. Jer samo tako mogu učiniti velike korake.
A vi…volite sebe i zagrlite najjače!
Autor: Tijana Mihajlović
