Današnji tekst želim da posvetim često korišćenim terminima u životu „ne znam“ „ne umem“ „ne mogu“ „nisam dovoljno dobra“. I svima nama koji smo previše često koristili i koji smo čak u njih verovali. Sigurno nas ima puno.
Ovo pišem sa aspekta osobe koja sedi u svom dnevnom boravku, razmišlja o ovome, i pita se šta mi je to trebalo, i beleži svoje misli možda će nekom da služe. Često mi se u trenutno iskustvo vrate slike tih trenutaka kada sam sebe ubeđivala u gore navedene besmislice, da vrlo brzo uvidim da mi je to najgluplje provedeno vreme u životu. I nikada mi ti iskustveni trenuci nisu nešto preterano koristili. Više su mi štetu pravili zato što su mi dodatno izoštravali dozu perfekcionizma koju i onako imam dovoljno izraženu u sebi.
Ti trenuci su me dovodili u stanje opšte beskorisnosti jer zaboga što bih ja bilo šta radila kad neće biti dovoljno dobro, kada ja nisam u stanju da izvedem da bude dovoljno dobro. Možete misliti pod kakvim sam ja psihičkim pritiskom bila sa takvim načina razmišljanja i sa toliko visokim standardima i očekivanjima od sebe. Sama sam sebe tim svojim ponašanjem obezvređivala i onesposobljivala jer sam svaki svoj postupak unapred osuđivala na propast a posle se krivila što nisam ništa uradila.
I posle dugačkog niza godina provedenih na taj toksičan način sam rekla sebi prestaćeš sa tim pa makar propala. Ha, i nisam propala samo sam bespotrebno maltretirala sebe. Ovim vas tekstom podstičem da ne budete kao ja.
Autor: Milica Đorđević
