Na stanici bola Na stanici bola
Evo me ponovo na ovoj stanici bola na kojoj se sastaju svi moji nemiri, sve moje želje i nade, svi snovi, svi moji putevi... Na stanici bola

Evo me ponovo na ovoj stanici bola na kojoj se sastaju svi moji nemiri, sve moje želje i nade, svi snovi, svi moji putevi bez početka i kraja.

Evo me na ovoj stanici bola koju se uvek tako rado vraćam, na čije hladne šine tako rado ležem i čekam da naiđu vozovi uspomena i da me gaze, jedan za drugim, najvećom brzinom, bez mislosti…

Ne ispuštam nikakav zvuk dok mi se telo raspada i ponovo sastavlja želeći, istovremeno, da sve ovo prestane i da ne prestane nikada. Grlim sve te svoje delove pokušavajući da ih zalečim, ubeđujući sebe da je ovde kraj bola i početak novog života.

Ubeđujem se tako, na ovoj stanici bola, svesna toga da lažem samu sebe, svesna toga da ću se uskoro ponovo vratiti, čim zalečim ove rane, doći ću po nove. Znam, hoću, jer ja bez njih više ne umem!

Tu, na stanici bola, na peronu koji nosi moje ime, ispod vozova koji nose imena sećanja, uspomena, tuge, sreće… Baš tu umirem i oživljavam stalno, poput zavisnika koji želi da se otarasi svog poroka, ali mu se, nemoćan, uvek vraća.

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *