Možeš reći da si zreo onda kada postaneš odgovoran. A odgovoran si kada si spreman da staneš iza svojih postupaka. Dokle god očekuješ da ti drugi „reše“ život, ti zavisiš od tih drugih. I tvoj život će zavisiti od drugih.
Kažu da je najvažniji trenutak, na psihoterapiji, kada shvatiš da niko neće doći da te spasi. Jer neće.
Često smo prepušteni sami sebi, a to je, u neku ruku i neophodno, kako bismo odrasli.
Ima neke čari u tome kad se izboriš sam za sebe. Postaneš ponosan na ono što si postigao. Rekla bih da je to put ka samopouzdanju. Onom zdravom, gde se pouzdaš u sebe, jer znaš da ćeš uvek biti tu za sebe.
Pitate se kako je moguće ne biti tu za sebe?
Prosto. Svaki put, kad si pogazio svoje granice, nisi bio tu za sebe. Kad si uradio nešto što ne želiš, nisi bio tu za sebe. I kad si progutao osećanja, da ne bi ispao „slab“, nisi bio tu za sebe. Kad se foliraš, nisi tu za sebe. Kada lažeš, sebe lažeš, nisi tu za sebe. Svaki put, kada ne postupaš onako kako osećaš, nisi tu za sebe.
Trebalo bi da znaš da samo sebe imaš zauvek. Ni te prijatelje nećeš, ni rodbinu, niti decu… Bez svih njih ćeš moći, kad moraš, koliko god to grubo zvučalo.
Možeš reći da si zreo onda kada postaneš odgovoran
Čuh razgovor dve majke (obe su izgubile dete):
„Ti si ovo prošla, nauči me kako sad da živim“, reče jedna.
„Život će te naučiti“, reče druga.
Iako ne znamo koliko će nam život biti „sladak“, naša vera će gasiti bespotrebnu brigu. A svako u nešto veruje, nesumnjivo.
Kada postane teško, olakšaće nam ako verujemo da možemo da se izborimo. Iako to, možda, ne vidimo odmah, vera je tu da nas podigne. Kada dođe trenutak da nešto moraš sam, naučićeš i kako. Jer kada nemaš drugi izbor, osim sebe, naučiš i kako da budeš tu, za sebe.
Autor: Ana Milovanović
