Često čujem: “Nemoj da se vezuješ za ljude.” Bojim se da je to uzaludno pričati jednom raku, koji još uči kako da smanji stisak svojih klešta, koji bi i njega oslobodio. Uspela sam jedva da se odvežem i od stvari. Ne volim kada se pominje reč „vezati“ u tom kontekstu, zvuči ograničavajuće. Pre bih upotrebila reč „spojiti“ i onu suprotnu, kada nastupi odvajanje. Kao kada se spoje dlanovi u molitvi, spoje tela u zagrljaj, spoje pogledi koji gledaju u dušu. Lepše je čuti o spajanju, zar ne? Nekako nam daje prostor da napravimo izbor, dok vezivanje ima prizvuk prisile.
Šta nas to spaja, koje niti nas vode i ko ih povlači? Mislite da je sudbina? Neki je tako zovu, te joj različite epitete lepe i za nju se kače, kad nemaju druga objašnjenja. Ta fina gospođa ume divno da se poigra i da nas ubaci u kolo slučajnosti. Verujete li u slučajno, u ono što se desilo tek onako, bez povoda? Ja ne verujem. Mislim da povod itekako postoji, samo što mi ne znamo sva pravila igre, pomenute nam sudbine. To i nije baš fer plej, ali je zanimljivo. Jer kako bismo drugačije „slučajno“ ušetali nekome u život, da li bi nam „slučajno“ osmeh zasijao pred onim što želimo? Ili „slučajno“ upoznali novog prijatelja, jer smo danas tek onako, iz nepoznatog razloga, krenuli drugim putem. Da ne govorim o „slučajnim“ razgovorima, koji nam otvore vrata novih rešenja. Čudni neki magneti, često i divni, ali znaju da frustriraju ponekad nas nestrpljive. Nego, ono vezivanje sa početka, da li je i to „slučajno“ ili ga sami biramo? Hm, još uvek tragam za tim odgovorom. Možda se nisam dovoljno spojila sa sobom, a možda je čvor mojih zarobljenosti ipak jači od puke slučajnosti.
Autor: Ana Milovanović
