Može li se do sreće u dva klika? Prvi klik ste već učinili i ovde ste. Drugi će vam, nadam se, kliknuti do kraja čitanja.
Koliko je samo ovakvih naslova, popularno nazvanih „klikabilni“. A mi i dalje ne dobijamo sve te silne recepte, zbog kojih smo i kliknuli na njih. Pa se blago razočaramo, jer smo tako silno želeli da nam neko kaže kako da što pre dođemo do onoga što želimo.
Dobro su nas uverili da ne znamo sami. I da će uvek neko drugi znati bolje kako mi treba da živimo svoj život. Izgleda smo mnogo puta čuli onu čuvenu: „Zato što ja tako kažem“, pa usvojili.
Onda odemo na psihoterapiju i čekamo da nam taj neko stručan reši probleme. Kako bismo konačno mogli neometano da budemo srećni. No, takva očekivanja će nas odvesti do onog poznatog i „dragog“ nam mesta, gde smo ponovo iznevereni. Opet nismo dobili ono po šta smo došli.
Može li se do sreće u dva klika?
Ljudi koji se edukuju u pravcu „rada sa psihom“ znaju da njihov posao nije da druge čine srećnima. Već su oni tu da nam pravim pitanjima ukažu na ono što nismo u stanju da sagledamo sami. Da nam obasjaju sve neželjene i potisnute emocije, strahove, situacije. Pomažu nam da se suočimo sa onim od čega bežimo.
Kroz psihoterapiju dolazimo do jasnoće. Shvatamo šta nas koči i zbog čega nismo srećni. Onda te prepreke polako možemo i da sklonimo. Ali to je proces. I to radimo mi i niko drugi umesto nas!
Kao posledica toga što nam je vid zamagljen lažnim sjajem, često ne uviđamo da već imamo „uslove za sreću“, koje jurimo.
Dok mislimo da je „kod komšije trava zelenija“, uporno nam promiču plodovi iz naše bašte. A kad bismo više obraćali pažnju na sebe, te negovali i zalivali ljubavlju ono što nam je dato, ne bi nas bilo briga da li je tamo negde „zelenije“.
Može li se do sreće u dva klika? Pa, nadam se da vam je kliknulo da ne postoji recept za sreću. Barem ne onaj koji je univerzalan za sve. Sreća se ipak ne klikće.
Autor: Ana Milovanović
