Koliko puta ste odustajali? Koliko ste puta zbog toga bili ljuti, na sebe ili druge? Koliko puta pomislili da ne vredite? Koliko puta krivili sve druge jer niste istrajali? A nije trebalo. Trebalo je samo pokušati ponovo. Probati samo još jednom. Pa još jednom, pa koliko god puta osetili to „još jednom“.
Koja je cena pokušaja? Ili više košta da odustanete? Nisam sigurna za cenu, znam šta je lakše. A okrenuti se i otići je uvek najlakše. Barem u početku, dok si ljut. Kasnije ti se pokaže da te ta lakoća itekako koštala. Jer osećaš da nisi dao baš sve. Da si možda prenaglio, da nisi odlučio hladne glave.
Mislim da ne postoji neko ko nekada nije odustao. Na bilo koji način, po pitanju bilo čega. Jer bi to značilo da mu je život potpuno savršen, a ne postoji savršenstvo bez barem trunkice onoga što savršeno nije.
Naučila sam da ne mora sve da bude perfektno i da neće biti, ma koliko ja to želela. Biće tačno onoliko koliko treba za ovaj moj život, za taj tvoj život, na koji svakako neka „veća sila“ ima uticaj. U redu je da se zbog toga ljutimo i bunimo i gledamo kako drugima bolje ide. Samo što je to besmisleno, jer ne znamo sve, jer ne vidimo sve, jer u ovoj koži možemo menjati samo svoj život. A priznaćete da tu svako od nas ima prilično posla.
A šta ja uopšte znam o neodustajanju, kad sam već toliko puta odustala. Pa, očigledno ne znam ništa, ali me to ne sprečava da naučim. Mislila sam da sam opet odustala, mislila sam i da sam pokušala sve, kao i da ja tu više ništa ne mogu. A sada mislim da bi trebalo da naučim kako se NE odustaje.
Možda samo još jednom da pokušam? Hoću, jedino tako ću znati da nisam odustala. A ako ne uspe? Pa, taj teren već dobro poznajem. Nije mi više zanimljiv.
Autor: Ana Milovanović
