Moram je teško svarljiva reč. U prolazu videh natpis: „Kvalitet je moja obaveza.“ Hm, vrlo hrabro, pomislih, pogotovo kada nudiš svoje usluge. Obavežeš sam sebe u startu i kako ti bude.
U mojoj glavi to se pretvorilo u „moram“, a taj izraz baš ne volim. Ne, ne, to mi je nekako previše. Šta ako ne mogu baš uvek da dostignem taj obećani kvalitet?
Moram je teško svarljiva reč
Znam da je nekima lakše kada im se kaže da nešto moraju. Meni, večitom buntovniku, ipak stvara mučninu. Ako nešto moram, pa još ako se kosi sa nekim mojim moralnim načelima, otići ću. Jer ne moram. I neću da moram. Moranje nije za mene.
Moram je teško svarljiva reč
Ako malo obratite pažnju, primetićete da moranje pravi žrtve od onih koji mu pribegavaju.
Zašto ostaješ u tom odnosu? Moram, zbog ovoga i onoga. Zašto ne promeniš posao? Moram zbog ovoga i onoga. Zašto trpiš to? Moram. Zašto ćutiš na nepravdu? Moram.
Zašto ne ceniš sebe? Moram. U suprotnom, odbaciće me, ostaću sam/a, izgubiću komfor koji imam, a koji me guši… Jebiga, moram.
Moram je teško svarljiva reč
Mnogo je teško kada nam drugi nameću moranja. Za promenu, dajte da ih makar biramo sami.
Pa tako, umesto da budemo žrtve okolnosti, postajemo oni koji se bore za sebe.
Moram je teško svarljiva reč
Šta je to što zaista moram? Moram da sačuvam svoj mir, tako što ću se sklanjati od onih koji mi unose nemir. Moram da izbegavam ono što me stresira, koliko je moguće. Moram da štitim sebe i svoje granice. Moram da budem slobodna i da jasno govorim šta želim, a šta nikako ne dozvoljavam. Moram da unesem radost u svoje dane. Moram bre da budem srećna.
Moram je teško svarljiva reč
Ali, kako mi ovo „moram“ ne bi stvaralo dodatni pritisak i teskobu, biram da želim i hoću. I biram lakoću. Uz nju je sve lakše, pa i po neko moranje, ako baš ne može drugačije.
Autor: Ana Milovanović
