MORA LI BAŠ PETICA? MORA LI BAŠ PETICA?
Kao neviđeni perfekcionista, oduvek sam od sebe i drugih očekivala savršenstvo. Nikada nije bilo dovoljno dobro. Uvek je moglo više, uvek je moglo bolje.... MORA LI BAŠ PETICA?

Kao neviđeni perfekcionista, oduvek sam od sebe i drugih očekivala savršenstvo. Nikada nije bilo dovoljno dobro. Uvek je moglo više, uvek je moglo bolje. I može, ali…ne treba preterivati. Ne treba ići u krajnost.

Kada je stariji sin Filip bio mali, nerviralo me što slabo jede. Kod mlađeg sina Marka  me nerviralo što mnogo jede. Po mojim kriterijumima to nije bilo zadovoljavajuće. A koga briga za moje kriterijume? Sada, sa 13 i 8 godina, Filip jede više a Marko manje. Hm…

Kada je Filip krenuo u školu puna pažnja je bila posvećena učenju. Svaki cvetić sa pet latica je punio moje srce radošću. Kasnije su se nizale petice i po koja četvorka. No došao je taj čuveni, prelomni peti razred. Krenule su lošije ocene i  nezainteresovanost za učenje. Nisam mogla da se pomirim sa tim. Znam da može, da je kapacitet ali neće. Kraj godine smo dočekali sa vrlo dobrim uspehom. Još uvek sam bila u neverici.

A onda se nekako u isto vreme dogodilo da je jedan dečak iz škole izvređao i udario drugog dečaka samo zato što nije iste vere. Taj dečak je odlikaš. Zatim sam čula kako su neka deca namerno gurnula neku baku na ulici i smejala se dok je ona sakupljala prosute jabuke po trotoaru. More ružnih reči, uvreda, drskog ponašanja i fizičkog nasilja su postali svakodnevica. Sa svih strana sam slušala priče koje liče jedna na drugu.

Tada sam pogledala svog sina i videla ga u pravom svetlu. Videla sam njegovu veliku dušu. Ono što on zaista jeste. Uvek ljubazan i kulturan, starijima otvara vrata i pomaže, velikodušan. To je on. On nije ocena u dnevniku. On nije broj. Ocene su tako relatvna stvar. Da, ocene jesu bitne i daleko od toga da mi nije stalo da dobro uči, ali sam sada stavila fokus na ono što je zaista važno. I čini mi se, da sada kada sam ja počela drugačije gledati na to, on se počeo više truditi. U šestom razredu je imao mnogo bolje ocene. Prestao je pritisak sa moje strane i on se osetio slobodnim. Važno je da decu učimo vrednostima u društvu, da znaju za čega uče ali da nije nužno imati sve petice. Važno je srce, važna je duša, jer to čini čovečanstvo.

Sad zaista mogu reći da sam ponosna na svoju decu, na to što jesu. Prihvatam njihove različitosti i potrebe. Tu sam uvek da ih poguram kad treba, da im budem mentor ali nikada šef koji naređuje. Oni znaju da imaju moju punu podršku i da ih volim baš takve kakvi su. Učim ih svojim primerom jer mislim da je to pravi put. Budite primer svojoj deci ali ne očekujte da se ukalupe u vaš šablon jer oni trebaju biti slobodni i sanjati svoje snove.

Mora li onda baš petica? Nikako. No, nije da nije poželjna! 🙂

Autor: Tijana Mihajlović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *