Iza drveta jabuke virila je malena, čupava glava. Krenula je da se igra u pesak. Sve je izgledalo kako treba, ali…
Vremenom je nasmejana, čupava, mala glava postala tužna i uplakana, previše sama, previše izgubljena.
I danas posle toliko godina, proradi unutar mene ta mala, tužna, uplakana i usamljena devojčica i razdire me. Tada otežano dišem, osećam teret usamljenosti, osećam da sva pozitivna energija ističe iz mene. Osećam neizmernu nesreću, bol, nesamopouzdanje, strah. To ona jeca u meni. Ona se ne smiruje. Ona pati.
Mala čupavice, kroz šta smo sve morale da prođemo ti i ja da bismo shvatile da smo voljeno biće. Ti izgleda još ne razumeš to?
Ali, poslušaj me. Istina je da nas Bog voli, da nas Anđeli vole i da nas vode, da nas porodica i prijatelji vole. Istina je da imamo podršku. A ti si mislila da nemaš? Mislila si da si sama na ovom svetu? A istina je da NISMO!
Mislila si da pošto si drugačija da ne pripadaš nigde? Ali istina je da ima ljudi koji su slični nama, koji nas vole, cene naše kvalitete, poštuju nas baš zato što smo takve kakve smo, razumeju nas.
Mislila si da ništa ne vrediš? A istina je da VREDIMO više od suvog zlata.
Čupavice mala moja, dođi da te zagrlim, da ti obrišem suze, oteram strah i darujem hrabrost.
Moraš da znaš da te volim najviše na svetu i da si sa mnom sigurna. Opusti se, udahni duboko i izdahni sav bes, strah, tugu sa olakšanjem. Oteraj ih! Daruj mi osmeh, jer samo ako ga ti ponovo budeš imala, imaću ga i ja.
Mi smo jedno, povezane smo neraskidivim nitima i samo ako je jedna od nas srećna i zadovoljna, biće i druga.
Daj mi ručicu, daj mi da je ugrejem i da je stegnem jako.
To je podrška.
To je samopouzdanje.
To je vera.
To je pozitivnost.
To je hrabrost.
Idemo sad dalje zajedno, biće nam lepše i lakše.
Autor: Sanela Dimitrijević
