Kada neko ode iz našeg života, znači da je ispunio svoju misiju vezanu za odnos sa nama i da je došlo vreme da krene dalje. I mi bismo trebali krenuti dalje, bez osvrtanja, bez „možda je moglo drugačije“, bez očekivanja i želje da se vratimo na staro.
Ne gledati nazad, samo napred.
Možda nam je to razdvajanje i bilo potrebno kako bismo okrenuli novi list i kako bismo napredovali.
Iako izgleda da sam imala poprilično loš život, što je i velikim delom tačno, ipak smatram da je to neki test izdržljivosti. Odlično sam se nosila sa svim problemima i „izazovima“ kako se sada popularno kaže. Stojički sam podnosila brojne životne poraze, pa bolest, jednu, pa drugu, pa ostale dijagnoze koje su bile posledica prve bolesti, pa promenu ishrane, odricanja od hrane i pića, od izlazaka, od ljudi…
Oduvek sam ćutala, trpela, gutala nesreće i trpala ih u sebe i tako su se nizale nesreća za nesrećom. Prva bolest, hormonska terapija, povratak bolesti, tri operacije, hemoterapije, stresovi i strah od dijagnostike i na kraju razvod kao šlag na torti. Ima li kraja nesrećama? Po hiljaditi put ponavljam sebi da se sve dešava sa razlogom, pa i ovo. Možda moram da prođem „trnjem do zvezda“.
Prvih desetak dana osećala sam olakšanje, zatim su krenala neka sećanja lepih zajedničkih trenutaka, kojih je poslednjih nekoliko meseci bilo veoma retko, pa suze. Onda onaj osećaj težine u grudima. Borila sam se sa sobom da ne uzmem telefon, da ne napišem poruku, da ne pozovem, da ne kukam, da ne molim. I nisam to uradila!
Nisam zbog sebe, jer sebe volim više, ma sebe volim najviše. I upravo je zato i došao kraj, zbog ljubavi, ljubavi prema sebi. Konačno sam naučila voleti osobu koju je odavno trebalo voleti i brinuti se o njoj bezuslovno- SEBE.
Autor: Katrina Gold