Obožavam da čitam. Zato sam prvenstveno i upisala srpski jezik i književnost. Pročitala sam baš, baš puno knjiga, ali jedna kojoj mogu da se iznova i iznova vraćam jeste “Ana Karenjina“ L.Tolstoja i to najviše zbog glavnog ženskog lika. Ana Karenjina…
Oduševila me je svojom snagom i slabošću u isto vreme. Dovoljno velika i jaka da se odupre braku bez ljubavi i poleti u zagrljaj čoveku koga voli, a opet tako slaba na jednog “malog čoveka“ koji ju je kupio za ceo život, koji je njen ceo život, njen sin. Borba između otići ili ostati je najteža. Ima milion i za i protiv razloga i za obe stavke. Ana, majka, žena, ljubavnica, sestra, prijateljica… Opisana kao izvor lepote i dobrote ne možete a da je ne volite, makar da joj se divite zbog izuzetne hrabrosti jer je odlučila da uzme život u svoje ruke. Ta divna dama koju svi muškarci potajno žele, a žene joj zbog toga nisu blagonaklone, izaziva pažnju svih. Onog trenutka kada ostavlja svoj stari život, daleko od svoje najveće radosti svog sina, i odlazi svom voljenom za nju je u isto vreme i najbolniji i najsrećniji trenutak. Jer ostaviti deo sebe nije lako, ali je napokon mogla da uživa u ljubavi.
Stalno se pitam da li bi bila srećnija da nije upoznali čari ljubavi drugog muškarca? Kako bi njen život izgledao da se nije bacila pod voz, da je ostala sa Vronskim? A onda pomislim da su ta pitanja suvišna, jer ONA je ONA baš zbog te sudbine, baš zbog te ljubavi. Ljubav koja je toliko jaka, kojoj ne može da se odupre i zbog koje ide u smrt. Ana Karenjina, tragičan junak u potrazi za srećom, onom iskonskom. Iako nije dugo trajala makar je osetila sve ono što joj je falilo i sve za čime je u životu žudela. Ona tako jaka i slaba, tako nežna i hrabra… oličenje lepote… Ana Karenjina.
Autor: Lidija Gajić
