Danas mi je kroz prozor vetar doneo miris ruže. Tek tako, niotkuda se stvorio i preplavio čitavu prostoriju, baš kao što su nekada davno jednim dvorištem i jednom kućom uvek mirisale ruže. Sećam se, bilo ih je svuda i bile su raznih boja. Nekako su mi crvene bile najdraže, a znam da su i tebi. Kao mala sam volela da ih kidam i pravim bukete od njih, da bacam latice u vazduh i čekam da se vrate i prospu mi se po kosi i licu. Znam koliko te to nerviralo, sada bi i mene…
Nisam ni slutila tada da će nakon dosta godina ruže imati tako veliki značaj u mom životu. Da će samo njihov miris koji mi vetar slučaj o donese, uspevati da mi probudi sva čula, da me vrati u detinjstvo kao vremeplov i da mi stavi osmeh na lice kada se čini da za to nema nade. Znam, to mi ti šalješ uspomene, to me ti podsećaš na to da si tu, da ne zaboravljaš, da si sa mnom. Tako se oglašavaš znajući da ću shvatiti poruku, da ću razumeti i da će mi to popraviti dan. Miris ruže koji je stigao u moju sobu kada sam ga najmanje očekivala probudio je u meni tako snažne osećaje da sam pred sobom mogla da vidim lepu, crvenu, najsjajniju ružu koja je brzo nestala. Ali znam… bila je tu.
Autor: Bojana Krkeljić
