Trenutno smo kao društvo preplavljeni događajima koji mogu izazvati lavinu jakih osećanja kao što je anksioznost, strah, zbunjenost, bespomoćnost.
Pandemija koronavirusa podsetila nas je ponovo na važnost zdravlja i donekle nas navela da preispitamo svoje životne vrednost i malo usporima.
Javljaju se razna pitanja, da li ćemo sačuvati svoje zdravlje, strah od bolesti, strah od smrti, strah od gubitka posla.
Korona, fizička distanca, protesti, gubitak osećanja sigurnosti, samo su neki od trenutnih faktora koji mogu da utiču na naše mentalno stanje.Kod nekih nemiri na ulicama, vanredno stanje, slike vojničkih kreveta mogu izazvati čak i retraumatizaciju.
Osećamo razne emocije kao što su tuga, ljutnju, bes, paniku, olakšanje, strepnja za bezbednost dragih osoba. Sigurnost predstavlja jednu od osnovnih potreba ljudi, a trenutno je naše okruženje nesigurno.
Strah od gubtka, gubitka dragih osoba, gubitka života u poznatom obliku, mogu nas paralisati ovih dana i dovesti do toga da prestanemo da živimo život, već se prebacujemo u model preživljavanja, možemo steći i strah od vezivanja, jer ukoliko nešto možemo izgubiti, a gubitak boli i tuga povodom gubitka predstavlja neprijatnu emociju, podsvesno ćemo možda želeti da sebe poštedimo toga i nećemo se vezivati.
Osećamo strepnju jer ne znamo koliko sve ovo može trajati, strepnju da se nešto loše može desiti.
Sva ova osećanja su normalna. Često smo skloni tome da negiramo stres, pa čak i da prekorevamo sebe što osećamo stres. Zapamtite, ništa nije neobično što trenutno osećate anksioznost. Ona je vaš odgovor na trenutna dešavanja. Strah ima osnovnu ulogu da nas zaštiti od neprijatnih, nebezbednih situacija, situacija koje nas mogu povrediti na bilo koji način. Strah ne želi da budemo povređeni.
Niste sami u ovome, većina nas se tako oseća, a prvi korak kako uticaj straha možemo umanjiti jeste da poznajemo svoje emocije, znamo šta tačno u nama izaziva određeni strah i šta možemo mi uraditi da do te situacije koja nas plaši, ne dođe.
Odavno nismo imali situaciju da se susretnemo sa nečim što utiče na našu bežbednost, menja međuljudske odnose i ne možemo ga predvideti, ovo je nešto novo ne samo za nas, nego za čitavu planetu. Zato, imajte razumevanja prema sebi, dajte sebi vremena da udahnete duboko i razumete svoja osećanja.
Faze kroz koje smo kao društvo šrešli su poricanje, pomešano sa besom, nakon čega krećemo da se cenkamo i pitamo da li smo bezbedni ukoliko postujemo popisane mere i šta će dobiti za uzvrat, tuga usled gubitka – gubitka sigurnosti, gubitka možd slobodnog ne ometanog kretanja, gubitka fizičkog kontakta sa prijateljima, pa čak i možda neke osobe – svega onoga na šta smo navikli u redovnim svakodnevnim okolnostima.
Na kraju dolazi prihvatanje koje sa sobom donosi moć uspostavljanja balansa.
Kada prihvatimo situaciju, vidimo da ipak postoji nešto što je pod našom kontrolom – naše ponašanje, ophođenje prema ličnoj higijeni, održavanje socijalnog kontakta sa ljudima putem dostupnih, bezbednih kanala. Kada prihvatimo situaciju, tek onda možemo realno sagledati da nismo izgubili baš sve i možemo da se setimo da sve ima prolaznost, pa tako i ova situacija.
Ravnoteža postoji kada prihvatimo obe mogućnosti i crne i bele misli i živimo u miru sa njima.
Strah nastaje kao posledica našeg razmišljanja o budućnosti. Da bismo ga umanjili, ili otklonli, potrebno je da se vratimo u sadašnji trenutak. Kada prpoznamo da nas je obuzeo strah, bilo bi poželjno da misli prekinemo nečim kao što je fokusiranje na sadašnji trenutak. U stresnoj, ili paničnoj situaciji, osobe dišu plitko i ubrzano, imaju osećaj gubitka vazduha, što može povećati njihov strah od virusa u ovoj situaciji.
Zato je bitno da se smirimo, kako bismo mogli da razaznamo posledice straha i sam strah od realne pretnje. Možemo da razmislimo šta u sadašnjosti možemo da uradimo da umanjimo verovatnoću događa koju u nama izaziva neprijatne emocije. Bitno je i da razgraničimo da je to trenutno rezultat naše projekcije, da se ne dešava trenutno. Možemo razmišljati i u pravcu rešavanja nevoljenog događaja tako što možemo sagledati šta smo u mogućnosti da uradimo ako do toga dođe.
Bilo bi korisno i da se prisetimo nekog primera, neke osobe koja je prošla taj naš strah i preživela, jer ako je ona uspela, zašto ne bismo i mi?
Takođe, ako smo spremni da uvidimo šta nam sve trenutna situacija pokazuje i šta nam može doneti, kao što je postavljanje pravih prioriteta, mogućnost da tehnologiju koristimo u više u društvene svrhe, razumemo sebe i osećanja ljudi oko sebe i imamo shula jedni za druge, uvidećemo da svaka situacija kao i ova ima svoju mračnu, ali i svoju svetliju stranu, jer su sva osećana u redu.
U redu je osećati se tužno, uplašeno, u redu je pustiti ta osećanja, pričati o njima, potražiti pomoć, ukoliko nam je ona potrebna, jer tako upoznajemo sebe, aujedno smo prisutniji i otvoreniji i za druge ljude.
Autor: Teodora Stanković
