Na isti datum, samo par godina kasnije, Mima se vraća na mesto gde je zakopala metalnu kutiju u kojoj su bili podaci bračnog para kojima je poverila na čuvanje svoju tek rođenu ćerku. Imala je samo 17 godina kad je zatrudnela. I sama usvojena, plašila se da kaže svojim roditeljima. Bila je jako slaba tako da je trudnoća izgledala kao da se ugojila. Njeni, često poslom zauzeti roditelji, nisu primećivali promene na njoj koje donosi trudnoća. Čim je rodila, bebu je odnela bračnom paru, s kojima je već unapred dogovorila čuvanje dok ona ne bude mogla da preuzme dete. Svakog meseca uplaćivala im je novac za izdržavanje bebe.
Sad, kad je došao taj momenat, da napokon bude sa svojim detetom, nije mogla da pronađe kutiju sa podacima. Nije znala šta da radi. Tamo je imala neki ugovor koji je sama tada osmislila koji je bio dokaz da je ona majka i da će time preuzeti dete. Takav je bio dogovor. A sada, toga nije bilo.
Uspaničeno se vrtela i razmišljala šta da radi. Sama je postavila pravilo da samo sa tim dokumentom može preuzeti dete. Bez toga, neće ga dobiti.
Danima nije spavala. Nikome nije mogla ni da prijavi nestanak. Šta da kaže? Kako da objasni policiji takav slučaj?
Rešila je da ode do te porodice i proba da im objasni. Valjda će naći neko rešenje.
Sa strahom je prišla njihovim vratima i posle par minuta oklevanja, pozvonila.
Otvorila joj je žena koja je onog dana rado prihvatila njenu ćerku. Mima se plašila da može da naiđe na problem i da neće dobiti svoje dete.
„Dobar dan!“ reče žena ne prepoznavši u trenutku Mimu.
„Izvolite?“
„Vesna, ja sam…. Mima. Došla sam po svoju devojčicu.“
Žena je upitno pogleda.
„Ali ona već godinama nije sa nama. Par dana posle kako si je donela, došla je žena sa onim papirom, koji smo potpisali i odnela je. Takav je bio dogovor, samo sa tim papirom može da se uzme dete. Računala sam da si joj ti dala to. Zar nisi?“
Mimi se zavrte u glavi i ona se pridrži za vrata kako ne bi pala.
„Ne. Ja sam taj papir stavila u metalnu kutiju i zakopala ga. Sad kad sam otišla po njega, nije ga bilo.
Ali ja sam vam svakog meseca slala novac. Šta bi sa tim?“
„Žena koja je uzela dete rekla je da ćeš i dalje slati a da mi njoj onda damo na ruke, jer nema tekući račun. Kaže, takav je dogovor sa tobom. “
Situacija je iz minute u minut bila sve gora.
“ Ko zna ko je ta žena. Kako da dođem do nje? “
“ Nemam njenu adresu ali ovih dana doći će po pare za ovaj mesec. Svakog desetog u mesecu dolazi. Dođi tad kod nas pa ćeš je videti. “
“ U redu. „Mimi bi malo lakše jer će ipak naći tu ženu.
Tog dana je rano ustala i već u osam otišla kod Vesne. I Vesna je bila nestrpljiva. Pustila je u kuću Mimu i skuvala kafu. Sedele su i čekale.
Oko deset sati oglasilo se zvono na vratima.
Mima skoči ali je Vesna zadrža i reče da ostane tu a da će ona otvoriti.
Posle par sekundi Vesna uvede stariju ženu u kuću.
Mima je dugo gledala u nju. Činila joj se poznato, blisko, ali ipak nije znala ko je to.
Žena kad je vide, zastade.
Neko vreme su se gledale a onda je Mima krenula sa ispitivanjem.
„Mima, pogrešila sam što sam to uradila na taj način. Samo sam želela da Tara odrasta sa nekim svojim a ne sa nepoznatim ljudima.“
Vesna i Mima se zbunjeno pogledaše ne znajući o čemu ova žena priča.
„Ja sam Ana Marija, tvoja biološka majka. Ja sam tebe tako ostavila Slavici i Mirku. I oni su se dobro starali o tebi ali želela sam da Tara odrasta u svojoj porodici, pravoj. Ja sam njena baka i možda nemam prava na tvoju i njenu ljubav ali… htela sam nekako da ispravim svoju i sprečim tvoju grešku.
Onoga dana kada si zakopala kutiju, išla sam za tobom i videla gde si je ostavila. Kada sam je izvadila pretpostavila sam da time mogu uzeti svoju unuku i rešila sam da probam. Bila sam srećna što sam uspela u tome.
Nadam se da mi možeš oprostiti. Želela sam samo najbolje za vas dve. “
Mima je ćutke sedela a suze su se same slivale niz obraze. Osećanja su bila pomešana. Nije znala da li da krivi ovu ženu ili ne.
Sele su sve tri i dugo su razgovarale. U jednom momentu Vesna je otišla i ostavila majku i ćerku da razgovaraju.
A one, donele su najbolje rešenje za sve tri. Rešile su da žive zajedno. Ana je osetila olakšanje, smatrajući da će vremenom zadobiti ljubav svoje ćerke a Mima je bila srećna jer je istovremeno pronašla i majku i ćerku.
Autor: Sanja Trninić
