Znate ono kad neko kaže: „Ma baš me briga šta drugi misle o meni„. Da li ih je stvarno baš briga?
Kad nam je nešto nebitno, onda se tako i ponašamo. Ne trudimo se da se svidimo drugima. Nemamo potrebu da neko vidi kako je nama baš dobro. Sve dok imamo tu potrebu, izgleda da nam je ipak bitno šta drugi misle.
Ma baš me briga šta drugi misle o meni
Živimo u eri dopadanja. A to je posebno izazovno onima koji se sebi ne dopadaju. Takvi će hrliti da se pohvale novim stvarima, da pokažu kako su srećni i kako uživaju.
Vidimo, neretko, one koji u svemu preteruju. Ali se prave da tako treba, te da su jako zadovoljni time što rade, i kako izgledaju. I nikad im nije dosta, i uvek traže još, i samo daj novo, i samo daj lepše, daj nešto bolje, daj što niko još nije… I samo puni rupe, da ne osećamo prazninu i tugu, jer se, u stvari, ne sviđamo sebi.
Tamo gde su pukotine našeg bića, tu treba da pogledamo. Da razumemo sebe i prihvatimo svoje manjkavosti.
Neće nam ništa spolja nadomestiti ljubav koju nismo dobili, ali uvek možemo sami sebi da je damo. Inače nam sva vanjština neće biti dovoljna. Jer ni mi sebi nismo dovoljni, takvi kakvi smo, pa pokušavamo da se zatrpamo. Uzalud.
Zašto kažu da je sreća stanje?
Zato što onaj koji je prihvatio sebe i razumeo svoje potrebe, želje i osećaje, dolazi u stanje gde više nema potrebu da se drugima dokazuje. On je srećan. Ne zavisi od bilo čijeg mišljenja, prisustva, pažnje, odobravanja. Pronašao je ljubav u sebi i širi je na druge. Njegova sreća nije uslovljena spoljnim okolnostima. I to se na njemu vidi. I to se u njegovom prisustvu oseća. Takvi ljudi su mirni, i u skladu sa sobom. Teško da će vam oni „upadati“ u oči.
Zadovoljstvo je produkt unutrašnjeg mira, a to ne može ostati neprimetno.
Kada čovek prihvati sve svoje kvalitete, ali i ono što kod njega nije dobro, tek onda i može da dođe do toga, da mu zaista nije važno tuđe mišljenje o njegovom životu.
Autor: Ana Milovanović
