Na samo tri kilometra severno od Trstenika i ušća Ljubostinjske reke u Zapadnu Moravu nalazi se Manastir Ljubostinja. Smešten je na levoj strani rečice, okružen obroncima Gledićkih planina. Zanimljivo je da se u neposrednoj blizini Manastira, u krugu od samo nekoliko kilometara, nalazi još nekoliko do skoro neispitanih i zapuštenih istorijskih spomenika. Tu su ostaci Jerininog grada, naspram njega gradić zvani Straža, ostaci nekoliko crkava, kao i crkva Petkovica. Petkovica je po narodnom verovanju Jug Bogdanova kapela u vinogradima, a na samo dva kilometra od nje je crkva „Đurovača“, od naroda pripisana despotu Đurđu.
Tačan datum zidanja Ljubostinje do danas nije poznat, ali se zna da je podignut u periodu između 1388. godine i 1405. godine. Ime ovog manastira, Ljubostinja, bilo je kao predodređeno jer reč „ljubovstinja“ u prevodu znači „mesto ljubavi“ a po predanju su se, baš na ovom mestu, Car Lazar i Carica Milica sreli i zavoleli.
Nakon smrti Cara Lazara, Milica se zamonašila u Ljubostinji, gde se kasnije i upokojila kao Monahinja Evgenija.
U Ljubostinji se nalaze tri grobnice. Grob koji se nalazi do portreta Kneginje Milice predanje pripisuje lično Kneginji. Nasuprot njenom grobu nalazi se grob Despotice Jelene, zamonašene Jefimije, supruge despota Uglješe Mrnjavčevića. Treći grob koji se takođe nalazi u okviru crkve pripada Jefimijinom sinu Stefanu.
Sam Manastir rušen je kroz vekove nekoliko puta, i iznova obnavljan. Kako su se vremena menjala tako je i on menjao svoje stanovnike, pa se u nekoliko navrata smenjivalo muško i žensko monaštvo. Poslednjih vekova manastir je ženski.
Ljubostinja se danas često nalazi na mapi izleta turističkih agencija iz cele Srbije, pa i inostranstva. Naročito u proleće, kada šuma ozeleni a po travi u porti nikne svakojako bilje. Čist vazduh, cvrkut ptica, miris biljaka i duhovni mir kojim ovo mesto ispunjava svaku poru, sasvim su dovoljan razlog za obilazak.
Po predanju, do nedavno je bilo preko pedeset monahinja u manastiru. Danas, jedva desetak. Kako same kažu, druga su vremena, neće mladi u manastir. Ali ni godine ni težak život unutar manastirskih zidina neće sprečiti ove dobre duše da vas srdačno dočekaju, a tako i isprate.
Pred crkvom nas čeka Mati Angelina. Poreklom iz Crne Gore, davno je napustila svoj dom, pa željna toplog zagrljaja dočekaće vas kao da ste rod najrođeniji. Skoro čitav život posvetila je Bogu i crkvi, a vreme u Manastiru provodila sve ove godine najviše u samom Hramu, pa o njemu najviše i zna.
Pričaće vam istoriju kao da je iz knjige čita, a priča sa svakom novom rečenicom postaje sve zanimljivija. Jer Mati Angelina zna priče kojih u knjigama nema. Proživećete, slušajući pripovedanje, istoriju našu, od Turaka do danas. Doživećete sve bitne događaje kao da ste baš tada bili tu. Otkriće se divan svet srpskog dvora davnih godina, baš tu pred vama.
Na zidu kraj Jefimijinog groba njena zlatnim koncem vezena „Pohvala Knezu Lazaru“, umetničko delo bez premca. Prizor kakav se retko sreće.
Po zidovima freske, većim delom oštećene rukom Turaka. Ipak, one preostale, čuvaju od zaborava sećanje na sve Svete, i Lazara i Milicu među njima.
Preko puta same crkve nalazi se Milošev Konak, po predanju sazidan za vreme Kneza Miloša Obrenovića. Škripa drvenog poda i poseban miris godina ove građevine još jedan su trag koji ćete sa ovog mesta poneti sa sobom. Oni koji su posetili ovu divnu građevinu, hodali stopama vlastele davnih vekova, znaju da se istorija ne piše samo u knjigama, već i svuda oko nas. Velika je privilegija i čast kada čovek ima priliku da tu nepisanu istoriju oseti, dodirne, udahne..
Nedaleko od Hrama nalazi se glavni Konak. Velelepno zdanje, očuvano vrednim rukama monahinja od zuba vremena krase saksije sa prelepim crvenim muškatlama na svakom prozoru. Prizor upotpunjuje vrt prepun ruža i drugog cveća, i uredno podšišana živa ograda.
Tiho je, da tiše ne može biti. U daljini se čuje zujanje pčela. Košnica je desetak. O njima brinu vredne ruke Mati Jefimije. Većinu svog života provela je ovde, brinući o pčelama i medu.
Staza preko travnjaka vodi do glavnog ulaza. Popločana je kamenom, koji je pažljivo uklopljen sa građevinom. Na ulazu velika terasa. Baštenski sto i fotelje pletene od pruća, nagrižene zubom vremena. Pravljene u manastirskoj radionici na spratu, u vreme kada ih je bilo mnogo više.
Na čelu sedi Ona, postavljena za Starešinu, dovedena ovde prvi put sa nepunih trinaest godina. Punih 70 godina služi u ovom Manastiru, Bogu i narodu. Na licu su joj tragovi godina. Duboke bore kao dokaz da je život nije mazio. Za vreme rata došavši ovde ostavila daleko Sedlare, i rodnu kuću. Govori o prošlim vremenima, o gradnji Manastira, predanjima, borbi naroda sa „onim drugim“, Vladiki Nikolaju..
U mladosti je vozila kola, bila glavni vozač Igumaniji Varvari, koja je nekada bila Starešina Manastira. Prošla je Jugoslaviju uzduž i popreko. Čak se i u novinama pominjala kao „Leteća kaluđerica“, jer je igrom slučaja jedan novinar zabeležio slučaj kada je zaustavljena zbog prebrze vožnje. Staračkom rukom pokazuje na Ladu, koja je parkirana pod krošnjom drveta, da je podseća na neka lepša vremena..
Napuštamo portu pred sam sumrak. Uskoro će se i teška drvena vrata kapije zatvoriti. Završiće se još jedan dan života čudesnih čuvara istorije, čija je sudbina i zavet da čuvaju i prenose dalje..
Jedna suza kliznu sa nadom da ćemo se uskoro opet vratiti, i zateći ih u dobrom zdravlju.
Autor: Danica Žunjanin
