Ljubav velika kao planina Ljubav velika kao planina
Ljubav, ta čudesna emocija koja nas nosi i motiviše. Tolike stranice su napisane o njoj i čini se da nema kraja rečima i mislima.... Ljubav velika kao planina

Ljubav, ta čudesna emocija koja nas nosi i motiviše. Tolike stranice su napisane o njoj i čini se da nema kraja rečima i mislima. Nije to samo ljubav između partnera, ljubavi ima svuda, baš u svakom deliću našeg života ima mesta za neku vrstu ljubavi. Ne bismo mogli da živimo da to nije tako. Eto, na primer, kako nešto iskreno, punim srcem, možemo da radimo, ako to ne volimo i ne uživamo u tome. To bi bila potpuno prazna priča, bez one kapisle koja nas zapali i gura. Bez ljubavi sve bi bilo jalovo, prazno i besmisleno.

Međutim, nije uvek tako, ponekad nam je i tuga ili bol veliki pokretač, ali opet i to sve je usko povezano sa emocijama. Kada shvatimo da je ljubav, odnosno emocija prema nekome ili nečemu ta koja nas gura i pokreće, a istovremeno ona koja zna i da zablokira i zakoči, tada nas nosi samo jedna misao, kako s njom i kako bez nje. Nekako ćemo, sve je to deo života, a naše je da se uklopimo i igramo sa onim kartama koje su nam podeljene.

Postoji jedna lepa, tužna i istinita priča u kojoj je čovek zbog ljubavi ili bola, sami procenite koja od te dve emocije ga je pokrenula, a možda, istovremeno i obe, prokopao celu planinu. Čovek se zvao, Dašrat Mandži: “Kada sam počeo da “krčim” planinu, ljudi su me nazivali ludakom”, priznao je jednom prilikom Dašrat, “ali to je samo očeličilo moju odlučnost.”

Ova neobična i potresna priča dešava se 1950, godine u selu koje se zove Galur u Indiji. Dašratova supruga, Falguni Devi, povredila se i trebala joj je hitna medicinska pomoć. Od njihovog sela Galur do gradića Gaje, u kojem se nalazila najbliža medicinska ustanova, udaljenost kopnenom linijom bila je pedeset kilometara. Zaputili su se tamo, međutim, Falugi je na putu za bolnicu umrla.

Ono što je još strašnije u celoj ovoj priči je da su bolnica i grad u koji su se zaputili Dašrat i njegova supruga, vazdušnom linijom udaljeni samo osam kilometara, ali preprečila se planina. Galur, malo selo, koje čak ni u bliskoj budućnosti nije bilo na listi prioriteta izgradnje puteva, bilo je na taj način uskraćeno za bilo kakve medicinske intervencije.

Devet godina nakon smrti svoje supruge, Dašrat je odlučio da sam počne da kopa i pravi put kroz planinu. Ideja koja ga je vodila bila je ne samo prerana smrt njegove ljubavi, već i misao da tako nešto može i drugima u selu da se dogodi. Zato je prodao koze i od novca koji je dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da “kopa” put kroz planinu. Moramo ovde da napomenemo da je tako nešto, Zakonom o zaštiti indijske prirode, zabranjeno, međutim nikome nije padalo na pamet da ga zaustavi u njegovoj plemenitoj nameri.
Pune dvadeset i dve godine, Dašrat je uporno krčio put kroz planinu: “Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat”, rekao je Dašrat. U svojoj nameri je uspeo, kroz planinu, između Galura i Gaje napokon se prostirao prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.

Dašrat, taj neobičan, uporan i plemenit čovek preminuo je 2007. godine i iako su ga za života mnogi ismevali, zbog podviga koji je napravio savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu. Nažalost, dugo godina taj put je bio u onakvom stanju u kakvom ga je Dašrat ostavio, ali velika stvar je urađena i stanovnici njegovog sela više nisu morali da idu oko planine na put dugačak pedeset kilometara.

Za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život, ceo svet je čuo nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan “Čovek koji je pomerio planinu.”

Autor: Male Velike Stvari

 

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *