Ljubav je sve(t) Ljubav je sve(t)
Ljubav je stanje. To znaju oni koji su do nje došli. Ona nije prolazna, nije emocija, ne može da nestane. Ne gazi je vreme,... Ljubav je sve(t)

Ljubav je stanje. To znaju oni koji su do nje došli. Ona nije prolazna, nije emocija, ne može da nestane. Ne gazi je vreme, ne brišu je nove ljubavi, jer ih i nema više. Samo je jedna, njeno Veličanstvo Ljubav. Ona samo obuhvata mnogo toga, pa je delimo, neke delove odbacujemo, neke dodajemo, na neke se ljutimo, za nekim patimo. Ali ljubav je srž. Ne možemo biti bez ljubavi, jer smo dovoljno voljeni. Jedino što ona može biti bez nas, onda kad je ne vidimo, namerno, ili usled magle povređenosti. Ljubav se na nas neće naljutiti kada je napustimo i dalje će nas voleti, istom jačinom, ako ne i više. Jeste li svesni koliko smo voljeni? A pojma nemamo o tome. Pa se frustriramo, pa ne verujemo, pa se žalimo, a ljubav nas posmatra, nežno i sa puno razumevanja. Kako smo samo teški kad zaboravljamo ko smo, kako nam se magli vid. Ipak, svetlo ljubavi je jače, pa uspeva da nas vrati i usmeri.

Sve češće sam u tom stanju, stanju ljubavi. Ponekad skrenem sa tog puta, ali lako joj se vraćam. Ne mogu ja da ne volim. Ne mogu kad sam shvatila koliko sam već voljena. Kako da i na druge to ne proširim? Za tu sebičnost nisam sposobna. Nije fer da se tolika količina krčka samo u meni. Jer je divna, jer je nadahnjujuća, jer može da isceli druga srca, jer može da zagrli tuđe patnje. Nisam ja zbog toga posebna, ljubav je. Možda sam samo eto malo hrabrija, pa sam se usudila da je pustim u sebe. Da me obuzme, da mi izbistri pogled i izlije razumevanje. Ljubav nije patnja, iako patim često, zbog svega što ona nije. Ne žalim zbog toga, sve bih opet isto. Sve bih grlila isto, sve bih ljubila isto, pa i mnogo jače. Sve bih razumela više, sve bih obojila lepše, ali ne mogu, to staro često ne mogu. Zato sam okrenuta ka novom, zato idem u novo, zato me uzbuđuje promena i nadahnjuje svaki pad, jer mu sledi odraz u visine. Iako idem u novo, ono staro pamtim i volim. Ko sam ja da vagam šta sam koliko volela? Zašto bih brinula da li sam volela dovoljno? Bitno je da sam volela i bitno je da volim. Ljubav me to i ne pita, pa neću da pitam ni ja. Moje je da budem u stanju ljubavi i moje je da prihvatim sve njene oblike. Ona već zna šta mi je namenila i za kad mi je namenila. Osuda nije ljubav, krivica nije ljubav, pa nema potrebe da u tome budem. Ako i upadnem, brzo idem napolje, nazad u taj ljubavni svet. Nekako je čistiji, veseliji i nežniji, lepše me greje i tu sam sigurna. Čak i kad deluje da nemam razlog, verujete mi, ja tada najviše volim. Jer tada osećam najveću ljubav kojom me život obasipa. Hvala Ti (Bože, ljubavi, živote) za ljubav, volim i ja tebe.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *