Dok nam vreme jos uvek služi i dok nam nisi uveli dodatne mere, nastvaljamo sa istraživanjem Srbije i njenih planina. Danas vas vodimo na planinu Jelica, koja se nalazi kod Čačka. Ova planina je dobila ime po jednom narodnom predanju: „ Za vreme otomanskoj vlasti, Turci su poveli decu kroz ovaj deo. Jedna devojka, po imenu Jelica, kada su prolazili gde su današnji ostaci Gradine, pobegla je od njih i bacila se. Po njoj planina i nosi naziv“. Najviši vrh planine nalazi se na visini od 929 mnmv, i nosi naziv Crni vrh.
Prvu pauzu smo napravili kod arheološkog nalazišta „Gradina“. Nalazi se na visini od 850 mnmv. Postoji podatak da se datira iz rimskog carstva, oko 3.veka naše ere. Prilikom istraživanja ovog mesta bili su pronađeni dokazi požara, a takođe i strele, koje su koristili Avare. Što se tiče samog lokaliteta, on je dosta zarastao. Istraživanje, nažalost, ide sporo i ne u kontinuitetu, te se nikako da se završi. Međutim putokazi su uredno postavljeni, te nećete promašiti smer. Na putokazima piše i koliko ima do sledeće kontrolne tačke, i takođe smer kretanja, odnosno skretanja, ukoliko je potrebno.
Staza nije zahtevna, možete da povedete i decu na ovu avanturu. Na putu do Jelice imate i jedan mali planinarski dom, u kome ponekad dođu lovci. Što se tče same prirode, mi smo bili tokom jeseni i uživali smo u bojama. Cela staza je lepo razčišćena, osim zadnjih par kilometara pred sam uspon. Tamo staza postaje uzana i vodi kroz dosta zarasli deo, zato najbolje je da imate pokriveno telo, jer ima dosta žbunja sa trnjem.
Kada dođete do vrha Jelice, imate par stena za odmor i gde možete da napravite lepe slike. Ispod nemate reku, niti jezero, ali možete da uživate u raznim bojama jeseni ili ako odlučite da posetite tokom leta – u zelenilu. Posle uživanja na vrhu i pauze za slikanje, krenuli smo prema muškom manastiru Stjenik, koji se nalazi u podnožju planine. Po predanju manastir su podigla braća Mrnjavčevići pre Maričke bitke, u kojoj su i poginuli. Posvećen je rođenju Sv.Jovana Krstitelja. Sadašnji hram je sagrađen 1802. godine, na molbu čačanskih i požeških kmetova upućenih beogradskom veziru, da obnovi stari koji je izgoreo. U manastiru se čuvaju mošti Sv.Jovana Stjeničkog, koga su Turci posekli 1802. godine. U blizini, ispod velike stene nalazi se i jako vrelo – izvor svetinja, za koji se smatra da je lekovit.
Na ulazu u manastir su nas dočekale kuce i jedna lepa mala maca, a osim toga imali smo priliku da mazimo i konja, da vidimo i malo domaćih životinja. Šta još treba posle pešačenja: jedan odmor u tišini, gde može da se odmori ne samo duh, nego i telo.
Autor: Kristina Jovičić
