Da si kuša’ život došao bi ovde…:)
Ne znam kako da započnem ovu šetnju rečima kroz prostor i vreme. Prvi put na drugom kontinentu. Da li ću ja nažvrljati njen pejzaž ili je Turska opisala mene? Bilo kako bilo ova priča nema redosleda. Pobego početak, utopio se kraj, jer glavni junaci su sve istumbali. Pa, iako sam takši s’ ovom uvertirom, jedino što znam je da ću preskočiti deskripciju dvodnevnog klackanja na krilima Laste do ove daleke i lepe zemlje druge vere.
Hotel Soleil
Nismo pošteno ni stigli u naručje viševekovnog tlačitelja, a ovaj ludi narod već je otkrio parče svog „nebeskog mentaliteta“- jedinstvo usled nevolje. Hotelski smeštaj definitivno nije bio svetla tačka ovog leta, te su pobunjeni i revoltirani Srbi brže bolje oslobodili i zauzeli najlepšu teritoriju toga zdanja – dvorište. Da ne grešim dušu, jedini su pravi bili recepcionari, Meho i Halil, što sve su nam dali…
Pamukale
Raznovrsni, dnevni izleti bili su dobar presek nesnosnog mamurluka i slatkih derneka do sabajle. Prvom veličanstvenom čudu prirode, prethodila je bogata turska gozba na prepoznatljivom švedskom astalu. Od kjufti i kebapčića, preko tulumbi, urmašica i baklava, sve do Pamukala. Radoznala povorka prvo se prošetala pored grada sklepanog u čast jedne žene. Svi su se pitali da li današnji udvarači imaju slične taktike na cestama do srca gracija. I dok se komparacija preturala po usijanim glavama turista, već smo se mimoišli sa otvorenim teatrom drevnog Hierapolisa. A onda – Bela fantazija. Talog minerala i prostranstvo nevinosti, sjaja. Topli izvori i bazeni, čiji lekoviti mulj briše bore i vraća osmeh na lice. Ko se tamo brčne, idućeg je dana deset mlađi.
Aqua park, Adaland
A idućeg smo dana skoknuli do vodenog parka. Do zemlje Ade, bez brade, po dnevnu dozu adrenalina. Gubili smo tlo pod nogama, bacali u neizvesnost sa visina. Sa gumom ili bez nje, strmo ili podnošljivije, vozila nas je šesta brzina. Pa smo hrabro sekli talase, probali ples na gejzirima. Sve u svemu, jedna lagana milina. Užitak nargilinog dima i odgovarajuća tropska klima…
Zevsova pećina i Nacionalni park
A kako zvuči kad se kaže da su i Bogovi grešni? Paradoksalno i grubo, jer svi misle da su večni. A mi smo zašli u stenovite štekove najvećeg. U tamnu i ’ladnu pećinu grehova svevišnjeg. Dok je klesao rogove prelepoj supruzi Heri, tamo je u neskromnoj meri bludničio s’ frajlama sumnjivog morala. Kada uroniš u taj prirodni đakuzi pretvaraš se u kocku leda, jer sve ima svoju cenu i svrhu. Ili zato što prilikom greha moraš makar malo da trpiš, ili da bi se kao prosečni, pijani srpski turista momentalno otreznio. Nakon tog prelepog, ali usputnog stajališta pošli smo put nacionalnog parka. Ova plaža u hladu šume, za razliku od do tada posećenih peščanih bila je krupnog kamena. Grumen netaknute prirode i hladne, bistre, indigo morske vode. U tom razlivenom mastilu i posoljenoj tinti grickaju te ribčiki, a na obali međ’ drvećem divlji prasići takođe čekaju svoju hranu. Da smo kod nas , a ne u zemlji takve religije, davno bi se ta nedužna prasad okretala na ražnju. Pod strehom krošanja, na drvenim stolovima kartanje uz piće, iskren da budem sve je podsećalo na uranak s’ Košutnjaka.
Krstarenje
I dok smo uz pokretnu feštu, pod vedrim nebom, Egejskim morem jezdili u istoriju, golubovi su iz šake sa svoga otoka motrili na nas. Ptičurine veleposednici, letom s’ Neapolisa digli su pozdrav razdraganoj družini koja je horski pevala verse pesme pečata tekućeg odmora: „Bangir, Bangir…“ Samo par dana kasnije, takođe uz pesmu, lagano smo pošli za Srbistan, a ispred Sunca, nadomak Damske plaže u vazduhu je ostao duh veseljaka i miris jednog nezaboravnog leta…
Autor: Aleksa Ćelap
