Kultura izražavanja i komunikacija Kultura izražavanja i komunikacija
Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstanak. Snažna je kao osećanje gladi ili ljubavi, neophodna kao hrana, voda ili... Kultura izražavanja i komunikacija

Čovekova svest o potrebi komunikacije stara je koliko i nagon za opstanak. Snažna je kao osećanje gladi ili ljubavi, neophodna kao hrana, voda ili vazduh. Želja da se iskažu misli ili osećanja, da se kome nešto saopšti kao i reakcija na životno okruženje i njegove različite okolnosti, bili su sastavni deo svakodnevice čovekovog dalekog pretka.

Ljudski govor je još od prapočetaka ljudske civilizacije, pa do danas, bio konstantna osobenost čoveka i znak njegovog raspoznavanja. Jezik je veličanstvena spona među ljudima i narodima, i kao takav, stalni je pratilac čoveka u njegovom životu. On zajedno s njim raste i razvija se, dopunjava se i usavršava. Jezik je, takođe i plod razvitka ljudske zajednice. Tako bi trebalo biti i tako je odvajkada,  ali ne i danas. Danas se odričemo govora i pristajemo dobrovoljno na sličice, odnosno, emotikone kako bismo izrazili bilo koju emociju. Zaboravili smo da se čovek legitimiše svojim jezikom, a jezik kojim jedan čovek govori jeste najtačnija i najvernija slika vrednosti njegove duhovne kulture.

Sve većim širenjem interneta i društvenih mreža došli smo u situaciju nerealne komunikacije. Povezaniji smo, to je tačno, lako i brzo stižemo, virtuelno, jedni do drugih. Putem poruka, mejlova završavamo većinu svojih poslova. Ako u te poslove svrstavamo i “razgovor”sa dragim prijateljem, sestrom, bratom ili roditeljima, onda smo u problemu, velikom.

Život se do krajnje mere uprostio, jer ne moramo više toliko da pričamo, a pritom, jednim klikom na dugme sve rešavamo. Naše potrebe, interesovanja, vrednosti kojima težimo, ne mogu da se otrgnem utisku površnosti koji je postao poželjan i vrlo drag saputnik. Samim tim uprostili smo i jezik. Knjige se, nažalost, sve manje čitaju, a jedino čitanjem bogatimo svoj rečnik i način izražavanja. Ljudi sve manje teže ka svom kulturno – pismenom usavršavanju. Čini se kao da sopstveni jezik želimo da maknemo, tamo negde. Iako ne spadam u one koji bi “proterali” sve strane reči iz našeg jezika, bojim se da će sve više lepih reči, koje čak nisu ni arhaizam, otići u zaborav.

Trenutno je na snazi, siromašenje jezika u pravom smislu te reči, a da li je to ikome uopšte važno? Volela bih da jeste. Drastičan pad broja reči koje su u upotrebi i osiromašeni vokabular, morao bi zaista da nas uplaši. Današnja komunikacija može da se svede na – što brže, to bolje i svakako uz obilno korišćenje sličica/stikera, takozvanih, emotikona.

Spadam verovatno u manju grupu ljudi, koja još uvek razmišlja o svakoj izgovorenoj rečenici. Meni je to sasvim u redu, jer razmišljanje o izgovorenom podstiče stil i način izražavanja koji je važan. Za nekoga su to gluposti, pa čak i nepotrebne svari. Zašto se opterećivati s tim, kad u dve reči i jednim emotikonom sve može da se objasni. Mislim da smo došli do onog momenta kada možemo da se zapitamo, jezik, kultura, očuvanje, da li je to bitno i ako jeste, zašto je bitno?

U Hilandarskoj povelji zapisane su ove reči:

“Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika.”

Autor: Male Velike Stvari

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *