Koliko zapravo mi sami sebi pravimo konfuzije u životu onome gde ih nema i gde ne postoji nikakav logičan predznak da će ih uopšte nekada i biti.
Često na osnovu neke situacije koju smo videli ili kojoj smo prisustvovali stvorimo pretpostavke o mogućim daljim događajima koji se mogu razviti iz te situacije. Na osnovu svih svojih dubokih uverenja vagamo da li će se nešto obistiniti, odnosno potvrditi kao tačno ili ipak neće. A sve to radimo u želji da izbegnemo neki neželjeni ishod ili da sačuvamo sebe od nekog velikog stresa, gubitka, bola.
Pedeset odsto naših pretpostavki u životu ostane neostvareno, to jest nerealizovano, a mi potrošimo svoje vreme, živce, energiju u to uložimo, svoju snagu da to „izguramo“ u prazno guramo jer se ništa nije desilo. A mi se posle toga osećamo kao isceđeni limun, kao pocepani balon iznureni od tog naboja emocija i sedimo tako i razmišljamo „šta bi ovo mili brate“? A ništa zapravo nije bilo samo parališući destruktivni film koji se vrteo u našem umu dok smo ga mi omamljeno gledali. A ono što ima još kobniji kraj su naše akcije koje pravimo kada smo u takvom emotivnom stanju
Zato nemojte na primer zvati ljude u takvom stanju da ih kritikujete, savetujete, optužujete, krivite jer vrlo često su vam zaključci, odluke i reakcije prenaglašene u tom momentu pa vrlo često znamo da preteramo bez očiglednog razloga. Zaključak ne delujte iz tog stanja.
Autor: Milica Đorđević
