Konačno vidim Konačno vidim
Uzeh naočare ovih dana. Otišla sam u minus. Dugo sam ih obilazila, više nisam smela. Nije bilo pametno što sam bila bez njih. Al... Konačno vidim

Uzeh naočare ovih dana. Otišla sam u minus. Dugo sam ih obilazila, više nisam smela. Nije bilo pametno što sam bila bez njih. Al aj ti to objasni maloj Ani, koja je bila presrećna kad nakon operacije više nije morala da ih nosi. Imala sam nepunih šest godina tada, a nosila sam ih od druge.

Čudno je to kako nas tako neke “sitnice” odrede za života. Samo zato što smo ih na samom početku iskusili, na manje lep način. Pa ih se držimo i kao odrasli, a često nam ne koriste.

Progledah, a mučila sam se godinama, nenamerno. Al poče da mi smeta, kao i sve što čovek zapusti.

Zanimljivo je kako se život okrene. Sad sam opet srećna, ali sada jer ih nosim. Ništa epohalno, jer danas je to modni detalj. I drago mi je što je tako, olakšava onima kojima naočare nisu tu samo da bi ispratili trend. Ali za mene je to apsolutna pobeda i na neki način prihvatanje i tog nedostatka s kojim sam rođena. Moja razrokost je rešena na vreme uspešno, ali se moje dete seća da je zbog toga patilo. Više neće.

Dok smo strogi prema sebi, ne vidimo jasno šta nas u stvari boli i od čega bežimo. Nismo se rodili sa tim silnim odbojnostima, već smo ih usput pokupili. Nismo savršeni, nećemo ni biti. Kakva super vest za sve one koji misle da samo njima i njihovom telu nešto fali. Imamo svi (po)nešto što nas žulja, samo možda ne pričamo toliko o tome.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *