Od malena nas uče da ćutimo. Da budemo pristojni, da se ne ubacujemo kad stariji govore. Sa decom se komunicira drugačije, jer ona „ne razumeju“. Deca koja su buntovna se kažnjavaju, ona mirna su „dobra“ deca. I dobijemo društvo kakvo imamo sad. Složićete se da i nismo baš za neku pohvalu.
Mene nije vredelo kažnjavati, ućutkivati i sputavati. Bila sam ono „manje dobro“ dete, koje će da ti odgovori, da se brani, pa i potuče. I dobih danas jednu odsečnu, koja ne da na sebe, ali sa dozom pristojnosti. Jer su me ipak lepo vaspitali, ali nisu ugasili onaj zdravi bunt u meni. Te tako čuh nebrojeno puta kako sam opasna, iako sam od naoružanja imala samo jezik. Ali, ne vode napadači adekvatnu komunikaciju, stoga se nje i plaše.
U svetu koji se zalaže za napredak, susrećemo se sa svim onim stranama našeg bića koje su godinama potiskivane.
Pa danas vidite kako je sa svih strana onog neumesnog previše. Vulgarnosti previše, ulepšavanja previše, oholosti previše, prostakluka previše. Uništavanja prirode i njenih bogatstava previše. Samo razumevanja premalo, kako sebe, tako i života generalno.
Kome uporno pokušavamo da se dokažemo? Da l’ nije možda vreme da preispitamo malo kome mi to ne vredimo dovoljno? Gde škripimo sami sa sobom i koju to zapostavljenu i usamljenu stranu sebe ne vidimo? Možda rupu i možeš da prekrečiš, ali ona će i dalje biti rupa.
Znam da je lakše verovati kako je drugima savršeno, ali umesto da stvarate takve iluzije, radije se bavite svojim „nesavršenostima“. Uglavnom su rešive, a neke su možda i sasvim u redu, ali su vas ubedili da ste falični.
Dok pokušavamo da kroz prizmu novca rešimo sve svoje nedostatke, ne primećujemo da gubimo sebe. A izgubljen čovek je poslušan čovek. Jer nema on vremena da se buni, niti potrebu za tim, niti znanje kako. A takvom je život prazan i takav pristaje na sve.
Mislite li da je u tome rešenje? Da pristanemo na sve što nam se nameće samo zato što nam je tako lakše? Lakše za koga? Lakše do kad? Žao mi je, ali nije. Život bez slobode izbora je sve osim lak.
Hoćete li i dalje da svima ćutimo? Neki nećemo, nikad i nismo. „Loša smo deca“ i dalje, izgleda.
Autor: Ana Milovanović
