Jednom sam se zaklela da ću te voleti godinama i onda kad budeš bio sed i star sit od života. A onda sam shvatila da toliku žrtvu ipak ne mogu da pružim. Ne zato što nemam snage, već zato što nisam videla razlog. Na našem putu samo si bacao prepreke, izmišljene i ogromne. A moje malo srce je gutalo i preskakalo jednu po jednu do trena kad se umorilo. Više nisam mogla da ljubav gledam kroz probleme, a da mi jedina sreća bude kad uspemo da se ne posvađamo zbog tvog problema na poslu. Bila sam stalno zapostavljana bez izvinjenjenja. I kako voleti nekog ko ne želi da bude voljen?
Jednom sam htela da se odmetnem od sveta i krenem sa tobom u neki novi život. Sama. Ali nisam čak ni tvoju podršku imala. Ti si trebao da pod mene staviš tvoja leđa. Stalno sam lebdela između onoga što treba i onoga što želim. Danima se već pitam da li si ipak postavio ljuljašku ispod dve breze u dvorištu i zamišljaš kako se oduševljavam time. Zamišljam šta bi bilo da sam nastavila uzdignute glave da se borim, ali znam bila je to borba sa vetranjacama… ja jedno,ti drugo i tako u krug.
Nekad treba odustati ako shvatiš da nije vredno. Nekad je i odustati hrabar potez, otici i krenuti ispočetka. Nisam bila sigurna da radim pravu stvar, borila sam se u sebi danima, vagala i plakala noćima. A onda sam krenula tamo gde se osećam lepo, sigurno i voljeno. Tamo gde znam da bi za mene ubili i ne bi se stideli da pokazu da im je stalo, našli bi način da me vrate kad bih poželela da odem. Ne bi me pustili da odlučim sama, pa da se sva krivica stavi na moja leđa. Ne bi.
Autor: Nevena Milošević
