KOLUMNA: “ZAŠTO VOLIMO DA LAŽEMO SEBE”? KOLUMNA: “ZAŠTO VOLIMO DA LAŽEMO SEBE”?
Danas, tokom jedne rasprave na poslu u glavi mi se javilo jedno veoma bitno pitanje – zašto volimo da lažemo sebe? Laganje je, svakako,... KOLUMNA: “ZAŠTO VOLIMO DA LAŽEMO SEBE”?

Danas, tokom jedne rasprave na poslu u glavi mi se javilo jedno veoma bitno pitanje – zašto volimo da lažemo sebe? Laganje je, svakako, jedna veoma loša osobina, međutim čak i ako smo iskreni prema drugima i nismo skloni izmišljanjima, sebe gotovo redovno lažemo.

Nekada smo toga svesni duboko u sebi, samo ne želimo da priznamo, a nekada (što je možda i još gore) toliko verujemo u te svoje laži da počinjemo da ih smatramo istinom. A zašto mi se, uopšte, ovo pitanje javilo?

Uz neobaveznu kafu sa koleginicama zapričate se o svemu, tako je bilo i ovog popodneva. Pretresle smo sve teme koje se mogu naći na tapetu, od priča o poslu, preko ličnih i zdravstvenih problema, pa sve do nezaobilazne ljubavne teme. I apsolutno svaka od nas tražila je (i nalazila) opravdanje i objašnjenje za neku nemilu situaciju koja joj se u životu dešavala.

Tako maltretiranje na poslu mora da se izdrži jer je to „deo posla“, za to nas plaćaju, biće jednom bolje (iako sasvim izvesno neće); bolovi, nesanice i iscrpljenost se javljaju tek tako, nema potrebe za lekarom, znamo mi šta nam je; ljubavni problemi se nazivaju trenutnom fazom i biće i to bolje jer – „nije on takav“.

I tako u nedogled za svaki segment svojih života, sve što ne valja gura se pod tepih, ostavlja se po strani i lažemo sebe da će biti bolje. I to potpuno svesno lažemo! Naravno da se svaka prisutna osoba tu nada pomaku na svim poljima, ali je isto tako svaka i svesna toga da izgovara laži pokušavajući da uteši sebe i zavara druge.

Tada sam se duboko zamislila i zapitala se šta bi bilo kada bismo jednom bili baš onako, potpuno iskreni prema sebi? Da stanemo pred ogledalo i svom odrazu saspemo u lice sve onako kako jeste, bez uvijanja, ulepšavanja i pravdanja?! Možda bi nas to zaista nateralo na pomak, na to da učinimo neki bitan korak i sami sebe povedemo ka boljem životu…

Jasno je da je lakše reći „nije on takav“ nego sesti i priznati sebi „jeste, takav je i neće se promeniti ni za sto godina jer je sebičan, bezosećajan i misli samo na sebe“. Lakše je trpeti nego reći „ovaj posao mi ne odgovara, ne osećam se dobro radeći ga i zato odlazim u potrazi za nečim drugim“. I najgore od svega jeste što nam je najlakše reći „nije mi ništa“ kada osećamo da nam je loše, da telo ne može više, da nas zdravlje napušta.

Zaista bi trebalo da pokušamo da razgovaramo sa sobom iskreno, iz duše, i priznamo sebi šta nas muči i kakva je realna situacija u našem životu. Verovatno bi tada počele da se dešavaju te promene nabolje o kojima toliko maštamo…

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *